ДОБИТ

ДОБИТ, вишак прихода од продаје добара и услуга над трошковима (капитала). Позитивна разлика се остварује из сумарних прихода (приходи од реализације роба и услуга, остварене компензације, камате, наплаћене казне итд.) и трошкова производње или набавке, складиштења, транспорта и продаје тих добара и услуга. У новчаном изразу: д. = приходи--расходи. Ако је резултат негативан, исход је губитак. Економска теорија познаје много облика д.: књиговодствена, економска, маргинална, бруто, нето, билансна, чиста, операциона, номинална, реална, минимална, задовољавајућа, максимална, циљана, неостварена, предузетничка, консолидована, нераспоређена итд. Облици приказивања д. су мање или више формални. Књиговодствена д. је формални индикатор и представља разлику износа прихода унетог у обрачун и онога што се сматра расходима; под истим условима рачуноводственa д. може бити исказана различито, у зависности од рачуноводствених стандарда и прописа. Економска д. је више неформални индикатор и представља остатак од опште д. после обрачуна свих трошкова, разлика између рачуноводствене д. и додатних расхода, као што су некомпензовани сопствени трошкови предузетника необрачунати у трошкове, понекад чак и „изгубљена д.", трошкови „стимулисања" чиновника у коруптивним односима, допунске премије запосленима итд. Бруто д. је општа или билансна. У њу улазе три агрегатна елемента: д. од продаје производа, рада, услуга; д. од продаје основних средстава и друге имовине предузећа; финансијски резултат од неоперативних операција. Нето д. је преостала д. после плаћања пореза и одбитака. Нераспоређена д. је део структуре капитала која се формира на основу нето д. и служи за акумулацију и исплату дивиденди власницима капитала. Стварање додатне вредности, извлачење д. и њена максимизација су циљ и главни покретач, aли и одлика капиталистичке производње.

У Србији/Југославији у време (самоуправног) социјализма, као облик резултата пословања, уместо д. приказивао се у зрелој фази социјализма доходак, утврђиван као разлика остварени приходи -- (материјални трошкови + трошкови амортизације), тј. као разлика на тржишту реализоване вредности и пренете вредности (створене трошењем средстава за производњу), док је термин д. (односно, чист доходак) коришћен за оно што се у политичкој економији дефинише као екстравишак вредности. Одбацивање појма д. лежало је у доктринарним разлозима схватања социјалистичке привреде. По њима, капиталистичка и социјалистичка (самоуправна) цена коштања разликују се, јер прва укључује трошкове капитала (постојани и променљиви -- плаћени рад), а друга трошкове средстава и целокупног рада. Како извор д. по марксистичкој политичкој економији представља неплаћени део вредности које радник ствара својим радом, д. је третирана као део капиталистичког система експлоатације и покушало се да он буде супституисан појмом доходак. Ове разлике биле су у основи чувене полемике из 1960-их и 1970-их, у којој су југословенски економисти били подељени у две групе, у зависности од тога коју су теорију о деловању закона вредности у социјализму заступали: добиташи (теорија специфичне цене производње) и доходаши (теорија доходне цене)

ЛИТЕРАТУРА: M. Кораћ (ред.), Основи теорије дохотка и социјалистичке робне производње, Бг 1970; З. Пјанић и др., Специфична цена производње и стварне цене у привреди Југославије 1964--1968, Бг 1971; Група аутора, Економски речник, Бг 2006.

И. Пајовић