ДОБРИЧЕВО

ДОБРИЧЕВО, пољопривредно добро у Ћуприји, које је 1852. основао кнез Александар Карађорђевић као Завод државне ергеле („Заведеније правителствене ергеле" -- Д.), на 160 ха утрине, зване Пусто поље, које је општина вароши Ћуприја уступила држави. У почетку је располагало са 6 пастува и 50 кобила, да би њихов број до 1856. порастао на 19 и 111. За ергелу је констатовано да се оснива ради „стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране". У априлу 1860. књаз Милош је поклонио држави имање Морава код Пожаревца и наредио да се ергела тамо пресели, што је учињено до јесени 1860, док је у Ћуприји остала само филијала Д. Назив Морава промењен је 1866. у Љубичево, у част кнегиње Љубице. Ергела Љубичево имала је два огранка: у Д. је основан 1875, а у Шапцу 1898. Рационалном обрадом земља у Д. претворена је у Добро поље, а управа Љубичева одлучила је да у Д. пресели готово све пастуве (80--100) и радну снагу. Огранак у Д. поседовао је 1895. 486 ха ливада, пашњака и шума (плус Ада 248 и Мућава 469, укупно 1.203 ха) и у шталама око 100 пастува (укључив чистокрвне арапске и енглеске), 40 волова, 10 крава, неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд., као и кошнице, воћњаке и друге видове узорне пољопривредне производње. У згради управе, саграђеној у шестој деценији XIX в. и проглашеној одлуком Скупштине општине Ћуприја из 1980. за културно добро -- споменик културе, били су смештени чиновници, а по другим зградама око 50 радника и 160 робијаша. По формирању, ергела је била под надлежношћу Економног одељења Попечитељства внутрених дјела, на чијем челу је био Атанасије Николић -- чича Срећко. Године 1859. прелази под надлежност Министарства финансија, а 1872. Министарства војног.

Сматра се да је најбоље резултате ергела постизала управо у време када је била потчињена министру војном и када ју је, до 1876, водио пуковник Павле Хорстиг. У то време ергела је служила искључиво у војне сврхе, да војску снабдева коњима, те је тада нанета знатна штета сточном фонду -- велик број пастува је ушкопљен и послат у војску, подмладак шкартиран и распродат, а остала стока занемарена. По формирању Министарства народне привреде 1883, ергела постаје један од државних завода под његовом надлежношћу, када за управнике долазе школовани пољопривредници, који су увели плодоред и набавили савршеније машине, доневши леп глас Д. Преустројење ергеле у Државни сточни завод, законом предвиђено 1892, реализовано је 1903. Наследивши имовину ергеле, Завод је почео да ради 1903, с циљем унапређења целокупног сточарства у Краљевини Србији. Министарство трговине је 1899. за Д., које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, откупило око 1.000 ха земљишта недалеко од Ћуприје. На крају века, 1900, ергела је поседовала 1.607,63 ха (Љубичево 931,72 и Д. 675,91). Први управник Сточарског завода у Д. био је Вучко С. Богдановић, каснији начелник Министарства народне привреде. За његово време земљишни фонд увећан је на 1.203.77 ха (Д. 486,41, Ада 247,91 и Мућава 469,45), тако што је општина уступила већи део неплодне утрине, а мањи део је откупљен од приватника и манастира Раваница. На увећаном имању увећан је и запат свих врста стоке. Пред крај века према ергели у стручним круговима је владао доста критичан однос (не постоје стручни прописи за поступак с приплодним грлима, нема школованог особља, нема система у одгајивању ни у набавци приплодних грла и др.), о чему објективно пише Каниц не дајући ипак свој суд. Било је и значајних успеха, као што је похвалница за крупник за Одељење Државне ергеле у Д. на Тринаестој светској изложби у Антверпену 1885. Као један од споредних позитивних ефеката њеног постојања могао би се истаћи коњички спорт, чији развој почиње 1874. оснивањем удружења кола јахача „Кнез Михаило" (док је у Љубичеву основана школа „Лаких јахача"). Резултати у оплемењивању стоке били су мали, сиромашним сељацима су таксе за коришћење расплодних пастува биле високе, па су се углавном придржавали традиционалних метода. У финансијском смислу ергела је била у минусу, Каниц даје за 1886. износ расхода од 154.800 динара, али не и прихода. У последњим годинама века остваривани су следећи приходи и расходи:

Финансијско пословање ергеле 1894--1900.

(извор: Статистички годишњак Краљевине Србије)