ДУНАВСКА КОНФЕДЕРАЦИЈА

ДУНАВСКА КОНФЕДЕРАЦИЈА, идеја о конфедералном повезивању народа и држава Средње и Југоисточне Европе. Први помен о таквој замисли налазимо код грофа Ђорђа Бранковића који је 1688. на пријему код цара Леополда I изнео предлог о формирању Илирика, тј. Илирске краљевине, која би обухватила европске делове Османског царства (од Црног до Јадранског мора). Међутим, његове владарске претензије и везе са Русијом угасиле су ову идеју. Један век касније, Игњат Мартиновић је септембра 1793. израдио нацрт новог устава Угарске према којем би она била преуређена на федеративним основама. Под утицајем Француске револуције, Наполеонових ратова, Кочине крајине и Првог српског устанка Сава Текелија је 13. VI 1804. преко француског посланика у Бечу упутио предлог Наполеону да помогне ослобођење Србије и уједињење подунавских и балканских земаља. Према том предлогу, када би се Србија, Бугарска, Босна, Далмација, Хрватска, Славонија, Мађарска, Дубровник, Црна Гора, Албанија и Македонија ујединиле у Илирску републику или Илирску краљевину, биле би снажан тампон ширењу како Русије тако и Хабзбуршке монархије. Нема, међутим, података да је Наполеон одговорио на тај пројекат, нити да га је уопште примио. Отприлике у исто време француски дипломата Шарл Морис де Таљеран предложио је да се Хабзбуршкој монархији надокнаде губици територија на западу додељивањем Молдавије, Влашке, Бесарабије и Бугарске, чиме би била створена „Дунавска држава" као снажна предстража Европе према Русији. Не добивши одговор од француског цара, С. Текелија је 20. VIII 1805. нови предлог упутио цару Францу I. Србија, Босна, Далмација, Црна Гора, Војводина, Славонија, Хрватска, северна Албанија и северна Македонија чиниле би према том пројекту Илирско краљевство, које би представљало баријеру даљем ширењу Русије. Ипак, на пројекат се у Бечу није гледало с одобравањем. Француска дипломатија је 1806. имала план о повезивању свих подунавских покрајина Османског царства које су имале „одметнички став" према властима у Цариграду. У том циљу вођени су преговори са молдавским кнезом којем је обећано слање 25.000 људи који би се борили против Русије, али због измењених дипломатских околности до тога није дошло. Идеја о Д. к. поново је актуелизована у петој деценији XIX в. О томе су, почевши од 1842, писали француски стручњаци за источно питање Сипријен Робер и Флоријан Жил Феликс Депре.

Идеја стварања федерације у подунавском басену постојала је и међу Хрватима. Иван Мажуранић је у априлу 1848. у спису Hèrvati Madjarom изнео да је једино могуће решење националног питања у Угарској стварање федерације према швајцарском моделу. У јуну исте године Хрватски сабор је усвојио начелну одлуку о преуређењу Монархије у федерацију засновану на језичко-етничком принципу. Крајем 1848. пројекат устава такве федерације израдио је Огњеслав Утјешеновић-Острожински. Након пропасти мађарске револуције 1849. ову идеју су заступали и кругови влашке и мађарске емиграције. Николае Балцеску је 1850. изнео идеју о стварању Д. к. у коју би ушле Мађарска, Буковина, Молдавија--Влашка, Бесарабија и Србија. Лајош Кошут је 1851. у Малој Азији саставио мемоар о потреби стварања „конфедерације трију подунавских народа: Угарске, Србије и Молдавије-Влашке", која би била ограничена на њихову одбрану од спољашњих напада. Пројекат о Д. к. уобличио је 1856, замишљајући је као савез слободних, независних и равноправних подунавских земаља Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске. Непосредно пред избијање Француско-аустријског рата 1859, Михаило Полит-Десанчић је у Хрватском сабору изнео идеју о унутрашњој прекомпозицији Монархије, према којој би она била претворена у „Источну Швајцарску". У време трајања рата Л. Кошут је своју идеју изнео и српском кнезу Михаилу Обреновићу приликом њиховог сусрета у Лондону. Маја 1862, у италијанском листу L'alleanza, органу мађарске емиграције који је излазио у Милану, појавио се чланак са предлогом устава конфедерације по узору на Кошутов пројекат. Његови аутори су били Марк Антонио Канини, Ђерђ Клапка и Ференц Пулски. Према том предлогу, конфедерацију би чиниле Мађарска и Хрватска, а ако би дошло до ослобођења балканских хришћана, прикључиле би јој се Србија и Румунија. Свака од држава чланица би задржала самосталност у погледу законодавства, судства и унутрашње управе, док би заједнички интереси били одбрана, спољна политика, трговина, саобраћај и финансије. Извршна власт би била у рукама извршног савета бираног од скупштине, који би наизменично заседао у Пешти, Букурешту, Београду и Загребу. Владар државе у којој би савет у том тренутку заседао налазио би се на челу конфедерације. Предлог је представљен у Атини, Београду и Букурешту, али није имао значајнији одјек. У првом реду, нису га подржали Кошутови сународници. Након аустријског пораза код Садове (1866), кнез Михаило и Илија Гарашанин дошли су на идеју да код Румуна, Мађара и Хрвата покрену питање формирања д. к. На писмо добијено од кнеза Михаила почетком августа 1866. гроф Ђула Андраши је одговорио прихватањем предлога, али са жељом да се разговори о томе оставе за време након формирања мађарске владе. Кнез Карол је прихватио предлог, уз услов да се већи део Ердеља прикључи Румунији. У другој половини августа српски изасланик пуковник Антоније Орешковић и бискуп Јосип Јурај Штросмајер постигли су усмени споразум о оснивању југословенске државе. Међутим, даљих преговора није било, с обзиром на постизање нагодбе 1867. и тзв. „мале нагодбе" наредне године. Због тога ни идеја о стварању „федеративне републике од слободних народа на југоистоку Европе" коју је Лига за мир и слободу изнела 1869. на Конгресу у Лозани није имала већи одјек.

Идеја федерализма појавила се у хрватским политичким круговима почетком XX в. када је Стјепан Радић у спису Славенска политика у Хабсбуршкој Монархији (1902) изнео идеју о „Подунавској федерацији држава и народа". У првим месецима након распада Аустроугарске царевине у Мађарској су се појавили написи економисте Јаноша Ђерђа и политичара Оскара Јасија у којима је обновљена идеја о стварању Д. к. На Мировној конференцији у Паризу британска делегација је инсистирала на томе да је читава територија расформиране Аустроугарске један привредни простор и да треба очувати „економску целину коју је она представљала у Дунавском басену". Разговори о томе интензивирани су у време економске кризе 30-их година XX в. Француски председник владе Андре Тардије је марта 1931. дао предлог о привредној сарадњи пет подунавских земаља -- Аустрије, Мађарске, Румуније, Чехословачке и Југославије. План је добио подршку Велике Британије и Италије, док га је Немачка настојала изменити предлажући да у ту сарадњу буде и сама укључена, а да јој се придода и Бугарска као подунавска земља. Слични предлози појављивали су се и током II светског рата. Уз подршку САД, у Њујорку су 7. I 1942. представници емигрантских влада Југославије, Пољске, Чехословачке и Грчке формирали The Central and Eastern European Planning Board чији је задатак био да решава заједничке проблеме ових држава док траје рат. Неколико месеци касније, уз подршку британске владе, формиран је Danubian Club који је 21. IX 1943. објавио извештај о пројекту стварању федералне заједнице између земаља Средње и Југоисточне Европе.

ЛИТЕРАТУРА: „Идеја Дунавске конфедерације", Новости, 6. III 1927; „Дунавска конфедерација", Политика, 16--19. VIII 1930; „Кад и како је постала идеја Дунавске конфедерације", Политика, 29--30. III 1932; К. Милутиновић, Из историје политичких идеја, I, Бг 1938; „Развој федералистичке мисли код подунавских народа", РВМ, 1955, 4; D. Đorđević, „Projects for the federation of South-East Europe in the 1860's and 1870's", Balcanica, 1970, 1; К. Милутиновић, „Илирик, Дунавска конфедерација и Источна Швајцарска", Зборник за историју, 1976, 13; M. Ádám, „Confédération Danubienne ou Petite entente", Acta Historica Academiae Scientiarium Hungaricae, 1979, 25; В. Ђ. Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја 1860--1873. Студије и чланци, Бг 1983; Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, I, Бг 1985; М. Јакшић, „Политова Источна Швајцарска и Кошутова Дунавска конфедерација", у: М. М. Вучинић (прир.), Наш поглед на Европу. Српски интелектуалци о европским проблемима између два рата, Бг 2013; М. Гулић, Краљевина Југославија и Дунав. Дунавска политика југословенске краљевине 1918--1944, Бг 2014.

М. Гулић