ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА

ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА, златопечатна оснивачка повеља манастира Дечани, једна од најзначајнијих српских средњовековних манастирских даровница. Издао ју је краљ Стефан Урош Трећи (Дечански) и њоме утврдио правни положај задужбине и величину поседа који јој је том приликом приложен. Хрисовуља је издата у три верзије (Д. х. I, Д. х. II, Д. х. III), писане уставним писмом и уређеном ортографијом рашке правописне школе.

Д. х. I је сама оснивачка повеља, састављена у облику пергаментног свитка, у периоду између Битке код Велбужда (јул 1330) и смене на престолу (август 1331). У језичком погледу одликује се диглосијом. Уводни и завршни део текста писани су српскословенским језиком, док је средишњи део на старосрпском. Увод сачињава аренга теолошке садржине, која наглашава ктиторово побожно надахнуће. Она прелази у наративну експозицију којом краљ образлаже своју одлуку да оснује манастир Дечани. У интитулацији дародавац истиче своје порекло и славне претке, чиме потврђује право на престо, после чега следи и текст о тешкој судбини Стефана Дечанског у младости. Средишњи део хрисовуље (диспозиција) започиње навођењем дарова храму (књиге, крстови, кадионице итд.) и црквеним служитељима (одежде, епитрахиљи, завесе итд.). У најобимнијем одељку даје се попис дарованих села и њихових међа, као и катуна, и списак становника који су били дужни да брину о манастиру (сокалници и мађупци). Овај део садржи и правне одредбе којима се регулисао живот на манастирском добру, тј. права и обавезе управе манастира и подложника. Завршни део хрисовуље (есхатокол) говори о сабору на којем су потврђени поменути дарови, као и о победи краљеве војске над Бугарима у Бици код Велбужда 1330. Д. х. I се данас налази у Архиву Србије у Београду.

Д. х. II је шира верзија оснивачке повеље, сачињена у облику пергаментне књиге, која је била подеснија за руковање јер се могла носити у удаљена места властелинства. Проширен је списак села и подложника, формулисане су нове привилегије манастира и прецизиране поједине обавезе. Забележени су и догађаји који падају у време после издавања Д. х. I. Књига је потврђена потписом Стефана Дечанског, иза којега је овера младог краља Душана, те се претпоставља да је могла бити завршена након што је Душан преузео престо 1331. Д. х. II је изгубљена, о њој се зна на основу штампаног издања С. Новаковића и Н. Дучића.

Д. х. III је такође написана у облику пергаментне књиге, између 1343. и 1345. Иако сачињена после смрти Стефана Дечанског, на њој се налази и његов потпис, испред потписа краља Душана. У односу на Д. х. II текст садржи допуне, којима су регистроване промене на манастирском властелинству: уписане су измене међа, села која су у међувремену даривана, допуњени спискови људи и донете нове одредбе, док су неки делови претходне верзије изостављени, а понегде је измењен и редослед излагања. Књига се данас чува у Архиву САНУ.

Обимом и садржајем три верзије Д. х. надмашују све до сада познате српске повеље. Оне су драгоцен извор за познавање српскословенског и српског језика у првој половини XIV в., средњовековног права, рада дворских и манастирских канцеларија и укупне организације живота у српској средњовековној држави. Пописана лична имена становника пространог манастирског добра у Д. х. II и Д. х. III, са око 90% српских имена словенског порекла у највећем броју насеља, показују да је простор Дечанског властелинства у XIV в. насељавало претежно српско становништво.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976; М. Грковић, Прва хрисовуља манастира Дечани, Бг 2004.

Ј. Грковић-Мејџор