ДИСТРИБУЦИЈА ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА

ДИСТРИБУЦИЈА ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА, укупност позиција у којима се може наћи нека језичка јединица, а односи се на понашање језичких јединица (фонова, фонема, морфема, речи), тј. на могућности њиховог комбиновања у говорном ланцу (нпр. фонова и фонема у слогу, морфема у речи или речи у реченици). Одредити дистрибуцију језичке јединице значи описати све положаје у које она може доспети, тј. утврдити механизме по којима се оне распоређују у говорном ланцу. Показало се да је механизам уланчавања језичких јединица у говорном току ретко слободан и да у њему много чешће постоје ограничења на свим нивоима језичке структуре. Дистрибуциона ограничења произлазе из рестрикција које се најчешће тичу непосредног суседства посматране језичке јединице, а најлакше се прате у фонолошким системима. Тако нпр. у српском језику, од укупног броја од преко 100 дистрибуционих могућности двочланих консонантских група, само се њих 45 могу наћи на почетку речи, чак њих 60 појављују се само у средини речи, а свега их је десетак недељиво. Исто тако, група сонорних фонема може се наћи на почетку речи само ако им је први члан /м/. Неке фонеме могу се срести у различитим окружењима, али се то одражава на природу њихових фонова: нпр. фонема /н/ оствариће се испред /а/ као [н] (та[н]ак), испред /ђ/ -- као [н'] (а[н']ђео), а испред /к/ -- као [ŋ] (та[ŋ]ка) што значи да фонови [н], [н'] и [ŋ] имају комплементарну дистрибуцију. Методу дистрибутивне анализе први је применио амерички лингвиста Леонард Блумфилд, а његови следбеници су је разрадили установивши тако правац у лингвистици познат као дистрибуционализам.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, Правци у лингвистици, Љуб. 1963; Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Тг 1981; П. Ивић, О фонологији. Расправе, студије, чланци, Ср. Карловци -- Н. Сад 1998; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг 2010.

С. Гудурић