ДЕЧЈИ ЦРТЕЖ и ЛИКОВНО СТВАРА-ЛАШТВО

ДЕЧЈИ ЦРТЕЖ и ЛИКОВНО СТВАРА-ЛАШТВО, ликовна активност деце до 14. године која обухвата цртање, сликање, графику и вајање, односно стваралаштво у примењеној уметности. После 14. године ликовни израз деце добија индивидуалне карактеристике и приближава се ликовном изразу одраслих. Појам д. ц. и л. с. претпоставља самосталност у раду и добијање потпуно новог и оригиналног резултата који је непредвидив и неограничен. Данас се сматра да д. ц. и л. с. почиње након друге године. Већ у осмом месецу дете покушава да обликује и комбинује елементе; нешто касније, узимајући оловку за играчку, оно у цртању почиње да ужива.

У XVIII в. долази до пораста интересовања за феномене раног детињства и д. ц. и л. с. представља извор сазнања о психо-физичком развоју. Крајем XIX в. Корадо Ричи први разматра д. ц. као самосталан феномен (L'arte dei bambini, Bologna 1887). Почетком XX в. Георг Кершенштајнер даје пионирску анализу д. ц. и утемељује њихову поделу на развојне фазе (Die Entwicklung der zeichnerischen Begabung, Harvard University 1905), којом се бави и Жорж-Анри Лике (Dessin d'enfant, Paris 1913). Критеријум развоја д. ц. je његово приближавање реалном изгледу. Кершенштајнер одређује три фазе овог развоја: фазу шарања (од 2. до 4. године), фазу симбола (од 4. до 8. године) и реалистичку фазу (од 8. године). Лике разликује стадијуме случајног (од 2. до 4. године), неуспелог (од 4. до 5. године), интелектуалног (од 6. до 9. године) и визуелног реализма (од 9. до 12. године), наглашавајући да су у прелазним периодима стадијуми подложни регресији и варијацијама. У методолошком смислу, основ дечјег ликовног васпитања у XIX в. чинило је веристичко преношење мотива засновано на координацији ока и руке, блиско академском начину образовања уметника. Револуционарне промене увео је Франц Чижек крајем XIX в. инсистирајући на дечјој стваралачкој слободи. Средином 20-их година XX в. Жан Пијаже је утврдио да је за развој дечје личности неопходно самостално, слободно и активно истраживање света. Цртежи представљају богат извор информација о карактеристикама дечјег мишљења, а често су предмет студија које се баве когнитивним, моторичким, перцептивним и емоционалним развојем. Данас су актуелна проучавања дејства културалних разлика на д. ц. и л. с. Дечји ликовни радови нису уметничка дела намењена излагању, продаји или критици, него радови који имају специфичну естетску и уметничку вредност и који се излажу на посебно осмишљеним изложбама. Најчешће ликовне технике деце су цртачке (оловка, угљен, туш, лавирани туш, креда, фломастер), сликарске (пастел, акварел, гваш, темпера, колаж, витраж, мозаик), вајарске (глина, пластелин, жица, папир-маше, природни материјали, комбиноване технике у простору), графичке (линорез, дрворез, монотипија), као и технике примењене уметности (керамика, ткање, сликање на свили, обликовање лутака). Заступљени су и радови у областима архитектуре (макете), графичког дизајна (плакат, честитка) и нових медија (дигитални и видео рад, фотографија).

Од прве деценије XX в. могуће је регистровати утицај д. ц. и л. с. на језик модерне уметности (фовизам, немачки експресионизам, руска авангарда; Кандински, Минтер, Гончарова, Ларионов, Кле, Миро), а после II светског рата нарочито на стваралаштво Дибифеа, Баја, Апела, Константа и Јорна. Алешински, Херинг и Баскијат непосредно су укључили децу у чин настајања слике.

У Краљевини Југославији део концепције лево оријентисане групе „Земља" (Загреб, 1929--1935) било је излагање дечјих радова. После II светског рата многе културне институције се баве д. ц. и л. с. и организују изложбе од којих неке прерастају у годишње. Педагошки музеј од 1960. у значајнијем броју приређује изложбе ликовних радова ученика. Музеј је од 1979. до 1991. одржавао Мајски салон д. ц. и л. с., а од 1978. до данас бави се и стваралаштвом деце са сметњама у развоју. У Вршцу се одржава ликовна манифестација деце и омладине за награду сликара Паје Јовановића која је установљена 1959. У оквиру Међународног центра књижевности за децу „Змајеве дечје игре" (Нови Сад, 1957) реализују се и садржаји д. ц. и л. с. Музеј примењене уметности у Београду је 1964. покренуо Дечји октобарски салон, годишњу смотру радова из области примењене уметности. Од 1995. изложба се шири, а заступљени су керамика, таписерије, графике, маске, скулптуре, батик, витражи, колажи и цртежи, као и радови у темпери, гвашу, акварелу, пастелу. Дечји културни центар Београд (основан 1952. као Дом пионира) има дугу традицију неговања д. л. с.; у оквиру манифестације „Радост Европе" (1969) од 1998. организује и међународни ликовни конкурс. У Народном музеју у Краљеву од 1974. одржава се Дечји мајски ликовни салон, у Народном музеју у Чачку од 1983. Дечји мајски салон, а Музеј Срема у Сремској Митровици од 1987. излаже дечје радове.

ЛИТЕРАТУРА: G.-H. Luquet, Le dessin enfantin, Paris 1972; Р. Арнхајм, Визуелно мишљење, Бг 1985; Ј. Fineberg, Discovering Child Art: Essays on Childhood, Primitivism and Modernism, Princeton 1998; М. Кокс, Дечји цртеж, Бг 2000; С. Rhodes, Outsider Art: Spontaneous Alternatives, London 2000; Л. С. Виготски, Дечја машта и стваралаштво, Бг 2005; С. Филиповић, Е. Каменов, Мудрост чула трећи део: дечје ликовно стваралаштво, Н. Сад 2009.

М. Кушић