Прескочи до главног садржаја

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА, политичка партија у Краљевини СХС/Југославији. Формирана је фебруара 1919. спајањем три странке из Краљевине Србије -- Самосталне радикалне, Либералне и Напредњачке, потом словеначких либерала, мањих политичких група из Босне и Херцеговине и Македоније и велике Хрватско-српске коалиције, која је окупљала углавном Србе, југословенски опредељене Хрвате и неколицину словеначких политичара из бивших југословенских покрајина Аустроугарске. Шеф странке, која никада није постигла потпуно јединство, постао је Љубомир (Љуба) Давидовић, али је његов утицај био раван оном који је имао Светозар Прибићевић, вођа Хрватско-српске коалиције. Приликом оснивања названа је Југословенском демократском странком, будући да је имала присталице на већем делу југословенске територије и да је и именом требало да симболизује оданост југословенској идеји. Настанак странке подстакао је регент Александар, покушавајући да ослаби Радикалну странку и моћ Николе Пашића, чиме је онемогућио стварање српског политичког фронта. Прокламујући партијски програм, Д. с. се изјаснила за парламентарну монархију и идеју потпуног народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, заложивши се за искључивање свих историјских, племенских и покрајинских разлика приликом уређења државе. Саглашавала се једино са могућношћу административне децентрализације стварањем самоуправних јединица, омеђених природним, социјалним и економским приликама. Више од већине других грађанских странака развила је социјално-економске одредбе програма, истакавши да ће у том погледу бити модерна и радикална колико једна грађанска партија може да буде. У подједнакој мери инсистирала је и на потреби планског културног напретка.

На изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, освојила је највише гласова -- 319.448 и 92 мандата. Месец дана касније, у сарадњи са радикалима, преузела је одговорност за доношење тзв. Обзнане, којом је забрањен рад КПЈ. Током расправа о облику државног уређења подржала је централистичко-унитаристички нацрт Устава, изборивши се, заједно са радикалима, да он -- упркос отпорима, првенствено хрватских странака -- буде изгласан у Конституанти и озакоњен Видовданским уставом (1921). Већ наредне године, међутим, у странци су избиле оштре дискусије, с обзиром на то да су бивши самостални радикали из Србије, предвођени Љ. Давидовићем и млађим интелектуалцима, сматрали да одлучно хрватско неслагање са централистичким Уставом изискује компромис, а стабилност државе политичку сарадњу свих чинилаца. Насупрот овом мишљењу, некадашњи чланови Хрватско-српске коалиције, предвођени С. Прибићевићем, одбијали су сваку идеју уставне ревизије. Након две године унутрашњих неслагања, ова се група издвојила и формирала Самосталну демократску странку. Остатак Д. с. покушавао је да се споразуме са Хрватском (републиканском) сељачком странком, Словенском људском странком и Југословенском муслиманском организацијом, упркос изневеравањима од стране хрватског вођства.

У време личног режима краља Алексан-дра (1929−1934) странка је претрпела ново осипање чланства, будући да су се чак и поједини њени прваци приклонили идеји декретованог интегралног југословенства или одустали од опозиционе борбе. Управо у тим годинама, Љ. Давидовић је постајао вођа целокупне српске демократске опозиције, задобивши због своје готово легендарне честитости поштовање какво није имао ниједан од тадашњих српских политичара. У сарадњи са страначким идеологом Миланом Гролом, почетком 1933. објавио је програм државног преуређења, предложивши поделу земље на четири јединице, формиране око Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева. Та четврта јединица, Босна и Херцеговина са лукама јужне Далмације, требало је, према овој замисли, да онемогући директно разграничавање између Срба и Хрвата, за које су демократе веровале да је могуће „само преко гробова". Осим ових великих јединица, Д. с. је сматрала да је нужно образовати и аутономне области у Војводини, Македонији и Далмацији, али да су разлози за њихово постојање другачијег карактера, првенствено управног и економског, а никако националног. Осим тога, инсистирала је на успостављању поретка пуне парламентарне демократије, као неопходном услову да се постигне трајно решење државне и међунационалне кризе. Убрзо потом, признала је да народ у држави није „једнородан", те да су на тој илузији почињене многе грешке. Желећи да оне буду исправљене, Љ. Давидовић се сложио да на скупштинским изборима 1935. и 1938. носилац удружене опозиоционе листе буде Влатко Мачек, шеф ХСС, без обзира на то што су му присталице пребацивале ову одлуку, истичући његову велику популарност у Србији и српском народу уопште. Али, када су у априлу 1939. започели преговори Драгише Цветковића, председника владе и мандатара кнеза Павла, са В. Мачеком, чији је резултат требало да буде решавање хрватског питања, Љ. Давидовић је заједно са другим шефовима српских странака одбио предлог шефа ХСС да преговара и у њихово име. Стварање Бановине Хрватске у августу 1939. изазвало је оштру критику од стране Д. с., која је у наредном периоду истицала да је Споразум Цветковић--Мачек прихватила као свршени чин, али да је он у погледу ширине територије хрватске јединице постигнут на штету интереса српског народа, а у погледу добијених компетенција на штету интереса државне целине. Осим тога, наглашавала је да је потписан у недемократској процедури, без консултовања српског народа, у присуству легитимног представника Хрвата и представника кнеза Павла, без морално важећих овлашћења. Истовремено, одустала је од свог предлога поделе земље на четири федералне јединице, затраживши да цеолокупна преостала државна територија, која није ушла у састав Бановине Хрватске и која неће ући у састав Словеније, буде формирана као српска, по истој правној процедури и пре сазивања скупштинских избора. Усред ових жестоких расправа, због којих је Д. с. у Хрватској оптужена као великосрпска и хегемонистичка, у фебруару 1940. умро је Љ. Давидовић, а за његовог наследника изабран је М. Грол. Уласком Краљевине Југославије у II светски рат годину дана касније, странка се још једном поделила. Део њених првака на челу са М. Гролом напустио је земљу и са владом отишао у емиграцију. Већина омладинаца, који су до рата представљали центар окупљања демократске студентске опозиције, прикључила се равногорском покрету, као што је поступила и неколицина нешто старијих чланова. Карактеристично је притом да се већина противила по српски народ трагичном идеолошком сукобу у грађанском рату, иако су јој симпатије биле на страни генерала Драже Михаиловића. Када се М. Грол почетком 1945. вратио у земљу, од предратних 27 чланова Главног одбора успео је да окупи 11. Он сам пристао је да марта 1945. као потпредседник уђе у Привремену владу ДФЈ, надајући се да ће идеолошка диктатура КПЈ под притиском западних савезника бити умањена, али је веома брзо изгубио и ту илузију. Онемогућаван да се у политичком смислу користи добијеном функцијом, узалудно је протестовао против оспоравања свих демократских начела, странку држао изван Народног фронта Југославије и напокон, августа 1945, дао оставку на место потпредседника. Немогућим се показао и покушај опозиционог отпора преко страначког гласила Демократија, будући да су преосталe демократe успелe да објаве само седам бројева. Победа КПЈ на изборима за Уставотворну скупштину новембра 1945. суштински је представљала крај Д. с., али је владајућа партија још неколико година продужила да прогони њене некадашње чланове, оптужује их за издају народа и државе, полицијски прати и репресивним мерама онемогућава покушаје њених млађих симпатизера да се супротставе политичком једноумљу.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Љубомира М. Да-видовића, Бг 1940; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929−1935, Бг 1969; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935−1939, Бг 1994; М. Павловић, Историја Демократске странке 1941−1952, Бг 2010; М. Радојевић, Милан Грол, Бг 2014.

М. Радојевић