ДИНИЋ, Хаџи Милош

ДИНИЋ, Хаџи Милош, глумац, редитељ (Београд, 14. IV 1861 -- Београд, 27. IX 1941). Позоришну каријеру започео је у дружини Ђуре Протића у Горњим Карловцима (1880/81), у којој је био и 1894/95, те 1904--1906. Од јуна до новембра 1881. био је у трупи Фотија Иличића. У више наврата је у ангажману Српског народног позоришта у Новом Саду (1881--1885, 1886, 1896--1898, 1905, 1908, 1910--1931) и Народног позоришта у Београду (1885, 1886, 1887). И сам је водио путујућа позоришта с којима је наступао по Срему, Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији (1892--1894, 1900--1903). Био је управник и главни редитељ Градског позоришта у Шапцу (1906) и члан „Србадије", путујућег позоришта Димитрија Нишлића (1907). Наступао је у Хрватском земаљском казалишту у Загребу (1895/96), као члан оснивачке трупе Народног казалишта у Осијеку (1907/08) и у НП „Краљ Александар I" у Скопљу (1915). У току рата био је у интернацији у Јазберењу у Мађарској. Четрдесетогодишњицу уметничког рада прославио је на сцени СНП-а 1920. заједно са супругом Љубицом, рођеном Милић, а том приликом је тумачио лик Камуфлеа (Нитер и Дезарбр, Шоља теја). Био је један од најбољих глумаца СНП. С великим успехом је и режирао (В. Шекспир, Хамлет, Отело; Ј. С. Поповић, Зла жена; М. Глишић, Подвала; Б. Нушић, Народни посланик, Сумњиво лице; Н. В. Гогољ, Женидба, Ревизор; Б. Станковић, Коштана; Л. Костић, Максим Црнојевић; Ф. Молнар, Ђаво и др.), адаптирао књижевна дела за сценско извођење, бавио се позоришном управом, организацијом и педагогијом. Његова глума је била природна, одмерена, психолошки изнијансирана -- дикција правилна, мимика и гестови „мајсторски" -- по мишљењу рецензената, своју глуму је уздигао на виши уметнички ниво. Великог изражајног глумачког дијапазона, подједнако успешно је тумачио драмске, карактерне и комичне роле: Феб (Ш. Бирх Пфајфер, по В. Игоу, Звонар Богородичине цркве); Малволио, Полоније, Гобо (В. Шекспир, Богојављенска ноћ, Хамлет, Млетачки трговац); Журден (Молијер, Грађанин племић); Срета (Ј. С. Поповић, Зла жена); Дужд (Л. Костић, Максим Црнојевић); Јеротије, Јованча, Јеврем, Тома (Б. Нушић, Сумњиво лице, Пут око света, Народни посланик, Свет); Маринко (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо); Хаџи Замфир (С. Сремац, Зона Замфирова); Ђаво (Ф. Молнар, Ђаво) и др. Носилац је више ордена, међу којима и Белог орла V реда (1921).

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1868--1919, II, Н. Сад 1954; Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године, Бг 1993; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913--1941), I--II, Н. Сад 2005.

З. Максимовић