ДРАГАНОВИЋ, Крунослав

ДРАГАНОВИЋ, Крунослав, католички свештеник, историчар (Брчко, 30. X 1903 -- Сарајево, 5. VII 1983). Студирао електротехнику и машиноградњу на Вишој техничкој школи у Бечу (1922--1925), те филозофију и теологију у Сарајеву (1925--1930). За свештеника је заређен 1928. Радио је као вероучитељ и био активан у Хрватском културном друштву „Напредак". Докторирао на Папском оријенталном институту Универзитета Грегоријана у Риму 1935. По повратку у Сарајево поново је радио као вероучитељ, секретар и директор Надбискупске канцеларије Врхбосанске надбискупије, духовник и управник римокатоличког издавачког предузећа „Academia Regina Apostolorum". Крајем 1940. изабран је за доцента на Теолошком факултету у Загребу. После проглашења НДХ значајно је развио јавну делатност. Одређен је за члана Одбора хрватског католичког епископата за конверзије, уредништва часописа Croatia Sacra и Главног одбора Матице хрватске. Имао је задатак да организује пресељење 4.000--5.000 Хрвата из Македоније, а налазио се и на месту потпредседника Управног одбора Завода за колонизацију и председника Одбора за примање словеначких избеглица. Одликован је Редом за заслуге I степена. За редовног професора црквене историје изабран је 1942 (Католичка црква у Босни и Херцеговини некад и данас, Зг 1934; Опћи шематизам католичке цркве у Југославији, Сар. 1939; Повиест цркве у Хрватској. Преглед од најстаријих времена до данас, Зг 1944), а 1943. одређен за саветника при хрватском посланству код Свете Столице. Непосредно након слома НДХ активно се укључио у акцију скривања, помагања и евакуисања из Европе представника њених цивилних, војних и полицијских власти, директно одговорних за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Као секретар Хрватске братовштине при Заводу Св. Јеронима у Риму организовао је њихово пребацивање, најпре у Аргентину, а затим и у друге земље (Парагвај, Чиле, Венецуела, Бразил). Организујући тзв. пацовске канале, спасао је Анту Павелића, Андрију Артуковића и више хиљада других одговорних за ратне злочине и злочине геноцида. Учествовао је у оснивању Хрватског народног одбора у Минхену (1950), али је убрзо дошао у сукоб са Бранимиром Јелићем. Убрзо се разишао и са А. Павелићем (око 1951). Писао је за више хрватских емигрантских листова (Хрватска ревија и Глас Светог Антуна из Буенос Ајреса и Хрватски календар из Чикага). Сарађивао је с америчким, а вероватно и са још неким обавештајним службама. Боравио је у Ватикану све до 1963, када је прешао у Пресбаум у Горњој Аустрији. Под нејасним околностима нашао се у Југославији 10. IX 1967. Кратко је боравио у Београду, а потом је пребачен у Сарајево. Против њега је подигнута оптужница „за ширење непријатељске пропаганде против Југославије", али је кривични поступак обустављен, а он пуштен на слободу. Настанио се код сестара милосрдница у Самостану Мајке Дивне на Ступу у Сарајеву. Радио је као професор црквене историје на Високој теолошко-филозофској школи у Сарајеву (1970--1979).

ДЕЛА: Хрвати и Херцег-Босна. Поводом полемике о националној припадности Херцег-Босне, Сар. 1940; Катарина Косача: босанска краљица, Сар. 1978; Комушина и Конџило: с посебним освртом на Усорску бановину и стари Кузмадањ, Слатина 1981.

ИЗВОР: Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Зг 1946.

ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, Magnum Crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Зг 1948; Б. Кризман, Павелић у бјекству, Зг 1986; С. Ивановић, Шпијун у мантији, Бг 1987; Б. Станојевић, Тунел пацова, Бг 1988; A. Лакроа Риз, Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Бг 2006; Д. Р. Живојиновић, Ватикан, католичка црква и југословенска власт 1941--1958, Бг 2007; Р. Радић, „Југославија, Ватикан и случај Драгановић 1967--1968. године", у: 1968 -- четрдесет година касније, Бг 2008.

М. Гулић