ДИВ

ДИВ, митолошко биће у људском лику, огромног раста и велике снаге; припадао некадашњим становницима земље или дивљим људима. Други називи: џин (из тур. cin, арап. ğinn), великан, оријаш, горостас. Реч д. преузета је из турског (div: демон, зао дух), а зближила се са словенским поимениченим придевом *divъ, ст. слов. дивии: дивљи. У словенским средњовековним ћириличним споменицима назива се: влатъ (волотъ), гигантъ, дивъ, исполинъ (полъникъ, сполинъ), щоудовинъ (щоудъ). Назив гигант (грч. givga") познат је у свим словенским језицима. У југозападној Хрватској овај назив је преузет из ит. gigante и измењен у жигант, џигант(д). Вероватно из ит. Giudeo: Јевреј образовани су називи џид (мн. џиде, џиди, џидови, џидани), познати у Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и у Бугарској. Постоје и називи за д. формирани по називу етника -- у Босни и Србији: Грци, Јелини, Латини, Мађари, у Црној Гори -- Мацуре. Неки епски јунаци приказани су као д. (Марко Краљевић, Милош Обилић, Старина Новак), а у Вуковим народним приповеткама особине д. имају нпр. Међедовић и једнооки Дивљан. Д. се од обичних људи разликују по величини и снази, одевању, начину и дужини живљења, као и начину умирања. Они, без обзира на неке људске особине, још увек припадају дивљој природи, коју обликују и која тек са њиховим нестајањем добија коначни изглед. По висини обично се упоређују с највећим дрветом у шуми (у српској приповеци висок је као брдо а обрве су му као шума). По спољном изгледу они су космати и без одеће, а жене пребацују груди преко рамена. Хране се ловом, а могу бити и људождери. Живе најчешће у пећинама, ретко у кућама. Дивкиње Гркиње, према предању из западне Херцеговине, носиле су у прегачи огромне камене стећке и успут преле кудељу. Дивкиња је ископала ноктима огромну камену плочу и однела је на леђима на гроб својој кћери, тужећи да јој је кћи 300 година била девојка, 300 година удата жена и 300 година удовица. У есхатолошким предањима људи се деле на оне који су живели у време стварања света, на садашње и оне који ће доћи касније. Први људи су били дивовског раста и њихова тела или делатност су оставили трајни траг на земљи. Код Словена, као и код многих европских народа, познат је приповедни мотив о сусрету д. и садашњих људи: д. (син или кћи), нашавши у пољу орача с воловима и плугом, узео их је у шаку (прегачу) и донео мајци или оцу да их пита какве су то зверчице (црвићи). Ови му одговарају да их не дира, јер ће они заменити њих на земљи. Широко су позната и предања да су д. међусобно разговарали стојећи један на једном а други на другом брду. С брда на брдо су додавали један другоме и секире или друге алатке. У једном кругу народних приповедака и епских песама д. има улогу љубавника. У приповеткама далеко слабији јунак увек победи д. зато што је д. глуп. Представа о „глупом д." касније је у приповеткама пренета на ђавола, којег човек увек лукавством побеђује.

Љ. Раденковић

У веровањима и предањима српског народа виле с истакнутим народним јунацима рађају д. У народним причама по карактерним и физичким особинама д. су глупи, дволични, лењи и ружни. Амбивалентног су понашања па поред тога што с времена на време чине добра дела, могу и да науде људима. Често се поистовећивао са злим духом. Веровало се да обичног човека држе на длану, могу да га лопатом пребаце преко реке, да бацају топуз ка небу под облаке па га дочекују рукама и сл. Према народном предању од реквизита д. имају чаробни штап, а уколико га изгубе, нестаје и њихова моћ. Најчешће живе у пећинама. Често се у народу приповеда да мраморје, тј. стећци представљају њихово гробље јер су површински много већи гробови од оних копаних за обичне људе.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг--Земун 1927; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; Д. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, прир. Н. Милошевић Ђорђевић, Бг 1988; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; В. Палавестра, Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине, Бг 2003; Љ. Раденковић, „Великаны, дикие и инные 'чужие' люди", Etnolingwistyka, 2008, 20.