ДОБОЈ

ДОБОЈ, град и центар општине у средњем дијелу Босне, у Републици Српској. Настао је на контакту двије природне и економске регије, простране планинске регије на југу и перипанонске брдовите зоне сјеверно од града, као и у непосредној близини пространог Панонског басена на сјеверу. Формирању града допринијели су и природни услови за развој дугачких путних праваца, као што је долина ријеке Босне која начелним правцем сјевер--југ пресјеца велик дио динарског планинског ланца, а преко превоја Иван повезана је са Јадранским приморјем. Мањи значај имају путеви упоредничког правца. Они су формирани дуж долина притока Босне. Дуж долине Спрече (десна притока Босне) Д. је повезан са источном Босном и Тузлом, а дуж долина Усоре (лијева притока Босне) и Врбање (десна притока Врбаса) са долином Врбаса, Бањалуком и западном Босном. Тим правцима изграђене су и жељезничке пруге и Д. је постао једна од највећих жељезничких раскрсница у Босни и Херцеговини. Према граду усмјерено је и неколико путева локалног значаја који га повезују са непосредном гравитационом сфером.

Градска историја је дуга и допире до времена Римске империје, када је овдје постојало војно утврђење са подграђем. Нова тврђава са градом у подножју настала је у XIII в. у вријеме Немањића. Први документ у којем се помиње име Д. потиче из 1415. Године 1467. освајају га Турци, тврђава постаје њихово важно упориште, а расте и значај чаршије. Крајем њихове владавине у њој је било 300 кућа. Године 1878. извршена је анексија Босне и нова аустријска власт даје нове правце развоја града. Између 1879. и 1882. изграђена је жељезничка пруга уског колосијека до Босанског Брода и до Сарајева, а 1886. до Тузле. Уз жељезничку станицу, која је била источно од старе чаршије, настаје ново модерно насеље. Године 1892. саграђене су фабрике шећера, галантерије и сушионица шљива. У вријеме I свјетског рата овдје је био аустроугарски логор кроз који је прошло 45.000 интернираца (жена, дјеце и стараца из Подриња, Србије и Црне Горе, од којих је око 10.000 умрло). Године 1922. изграђен је градски водовод, а 1925. уведена електрична струја. Послије II свјетског рата изграђене су пруге нормалног колосијека, нови мост преко Босне и неколико нових фабрика металске, машинске, хемијске, текстилне, прехрамбене гране, фабрика керамике, фабрика за прераду дрвета. Град се развија и 1921. имао је 3.846, а 1948. 6.929 становника да би тај број до 1991. порастао на 27.498 лица, од којих су 40,6% били Муслимани, 29,1% Срби и 9,9% Хрвати. Године 2013. град је имао 26.987 становника у 9.511 домаћинстава. У њему је било 12.688 станова.