ДОР, Мило

ДОР, Мило, књижевник (Будимпешта, 7. III 1923 -- Беч, 5. XII 2005). Рођен у српској грађанској, лекарској породици као Милутин Дорословац. Одрастао је у Банату, претежно у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин). У младости је, по пресељењу породице, живео у Београду; у четрнаестој години објавио је прву песму. Као гимназијалац је 1940. због левичарских идеја избачен из школе. Након избијања II светског рата прикључио се покрету отпора. Ухапшен је 1942. и послат у логор у Смедеревској Паланци. Отуда је избављен посредством очевих веза и митом, да би га потом Гестапо, после мучења и испитивања, депортовао у Беч (1943) и ставио под „заштитни надзор" (нацистички еуфемизам за потпуну контролу политичких неистомишљеника). По завршетку рата Д. остаје у Бечу, из опреза због гласина да је подлегао тортури и потказао другове из илегале. Те гласине су демантоване годинама касније, па се Д. редовно враћао у Београд, у породичну кућу. У Бечу је најпре студирао драматургију и романске језике, бавио се новинарством, а затим почео да објављује на немачком. Дебитантским, аутофиктивним романом Мртваци на одсуству (немачко издање, Беч 1952, српско, Н. Сад 1987) стекао је глас једног од најзначајнијих аустријских писаца поратне генерације. Био је оснивач и члан књижевне „Групе 47" (1951), потом и члан аустријског ПЕН клуба и председник Удружења писаца Аустрије. Писао је историјске романе, детективску прозу, фантастику, есеје, филмске сценарије, радио-драме и приређивао антологије. Средишњи део прозног опуса Д. чини трилогија романа Сага о Рајковима: Мртваци на одсуству; Бели град (Бг 1995); Сећање само (Бг 2001), заснованих на фикционализацији пишчевог непосредног искуства. Главни јунак трилогије је Младен Рајков, Д. алтер-его, чија животна путања прати бурну историју ХХ в. Д. је на немачки превео дела српских, хрватских, француских и руских писаца (Б. Нушић, И. Андрић, М. Крлежа, С. Винавер, Р. Маринковић, В. Попа, Б. Богдановић, А. Тишма, А. Шољан, Д. Ковачевић, М. Витезовић, И. Бабељ, Ж. Сименон и др.). Добио је многе награде, између осталих Аустријску државну награду за књижевност (1962), Књижевну награду града Беча (1977), Аустријски крст части за науку и уметност (1983), Почасну златну награду града Беча (1988), Државну награду за промоцију аустријске културе у иностранству (1989), Почасну награду Аустрије за толеранцију (1990) и др.

ДЕЛА: романи: Дечак у сумраку, Бг 1966; Посљедња недјеља, Зг 1985; Сва моја браћа, Н. Сад 1996; Пуцњи из Сарајева, Бг 2000; приче: Salto mortale и друге приче, Бг 2006; поезија: Прве и последње песме, Н. Сад 1988; путописи, сећања, есеји: У потрази за широм домовином, Н. Сад 1989; На погрешном колосеку -- фрагменти једне аутобиографије, Бг -- Н. Сад 1991; Средња Европа -- мит или стварност, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, Књижевност -- критика идеологије, Бг 1991; Д. Великић, „А тек је осамнаести век...", ЛМС, 1997, 173, 459, 5; „Београдска трилогија или прилози за „Bocca del leone", у: М. Дор, Бели град, Бг 2002; И. Бакић: „Призори из ратних и поратних година", Књижевни магазин, 2007, 7, 69.

М. Пантић