ДОМОНКОШ, Иштван

ДОМОНКОШ, Иштван (Domonkos István), књижевник, преводилац, џез музичар (Змајево, Бачка, 7. VIII 1940). Студирао је на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Прекинувши студије, постао је члан великог џез оркестра Радио Новог Сада. Део његових песама је познат у извођењу самог аутора и његове гитарcке пратње. У његовом певању и музици за гитару може се идентификовати једна од главних одлика џеза, слобода импровизације. Радиo као новинар омладинског листa Кépes Ifjúság (1973--1978). Објављује песме (Rátka, Н. Сад 1963; Mao-Poe, са О. Толнаијем, Híd, 1968, 4; Valóban mi lesz velünk?, са О. Толнаијем, Н. Сад 1968), романе (A kitömött madár, Н. Сад 1969 -- Пуњена птица, Н. Сад 1972; Via Italia, Н. Сад, 1970 -- Виа Италија, Н. Сад 1986). Из романа Via Italia је настала веома успешна позоришна адаптација у Новосадском позоришту 2004. Oбјављује репортаже (Redőny, Н. Сад 1974) и приповетке (Önarckép novellával, Н. Сад 1986) које уз поетско коришћење гротескно приказиваног тела, те нагости тела, реализују aнимализације значења и показују натуралне детерминације човека. Изузетно место заузимају у опусу песме за децу специфично урбаног карактера и ироничног модалитета које призивају локална значења Новог Сада и Дунава (Теssék engem megdicsérni, Н. Сад 1976). Од 1979. живи у Шведској. Припада првој генерацији часописа Új Symposion, један је од песника који иновирају духовну оријентацију, језик и мисао војвођанског мађарског песништва. У раним делима уприличавајући фетишизацију песме посредује веру у поезију, после растварања исте вере креће се путем депоетизације. Његова „негативна симфонија", песма „Хаварија" („Kormányeltörésben", 1971) сматра се једнoм од најбољих мађарских песама XX в. То је песма језичког искуства мањинске егзистенције, лирска артикулација губитка језика, артикулација интеридентитетских стања емигрантско-гастарбајтерског бића уз утканост у оквире специфично исквареног и редукованог лирског језика. Овај песнички говор је отворио путеве за каснију мађарску поезију депоетизованог израза. Преводио је на мађарски М. Црњанског, Д. Драгојевића, Б. Миљковића, М. Настасијевића, Т. Ујевића. Добитник је Награде критичара (1973), Књижевне награде „Híd" (1979), Награде за допринос мађарској уметности (2005) и Награде „Јожеф Атила" (2011). О њему је реализован филмски портрет под насловом Hordozható haza (Портабле домовина) 2006.

ДЕЛА: песме: Преводи трајања, Н. Сад 1970; Áthúzott versek, Н. Сад 1971; Ја бити, Н. Сад 1973; Хаварија, Бг 1987; и К. Фехер, О. Толнаи, Dolerony, Н. Сад 2005; Domi-dalok (са CD-додатком), Сента 2012; Allegro bajbajó, сабране песме, Н. Сад 2015.

ЛИТЕРАТУРА: И. Бањаи, „Иштван Домонкош", Поља, 1962, 7, 61; Б. Томка, „Хаварија језика или егзистенције?", у: И. Домонкош, Хаварија, Бг 1987; Ex Symposion, тематски број о И. Д., са изабраним песмама, 1994, 11--12; Domonkos-symposion. Tanulmányok Domonkos István műveiről, Будимпешта 2005; Р. Орчик, Detonáció. Domonkos István művészetének exjugoszláv kapcsolatformái, Н. Сад 2015.

К. Фараго