Прескочи до главног садржаја

ДОБРОВИЋ, Петар

ДОБРОВИЋ, Петар, сликар (Печуј, Мађарска, 14. I 1890 -- Београд, 27. I 1942). Рођен у образованој и имућној породици српског трговца Петра Добровића, пореклом из Дарувара. Mајка му је Марија Ирена Хајгл, из немачке породице, пореклом из Шиклоша у мађарском делу Барање, а сви су досељени у Печуј. Основну школу и цистерцитску гимназију завршио је у Печују. Током 1907/08. похађао је вајарски одсек у Уметничко-занатској школи у Будимпешти. Био је стипендиста српског народно-црквеног фонда из Сремских Карловаца, а 1909--1912. студира сликарство на Ликовној академији у Будимпешти. Први његови радови импресионистичког су карактера, као што је Младић у белом оделу, данас у Музеју Јанус Панониус у Печују. То је слика са којом се први пут појавио пред публиком, на Годишњој изложби Националног салона у Будимпешти (1911). Професори на Академији су му били Едмонд Бало, Иштван Боснај, Виктор Ољај и Карољ Ференци. Као стипендиста будимпештанске Ликовне академије (1911), летњу праксу проводи у ликовној колонији у Кечкемету, те не само што се на Академији претходно индиректно сусрео са француским утицајима импресионизма, него непосредно ступа у везу са мађарском авангардом, поставши члан прогресивне групе Неоиста. Излагао на годишњој изложби ликовне колоније у Кечкемету (1913).

Током првог боравка у Паризу (1912--1914) већ се показао његов сензибилитет према модернизму, када под утицајима Сезана и кубизма ради велику серију кубизирајућих и сезанистичких цртежа, иконографски једнообразних студија актова. Они представљају најраније аналитичко разлагање форме у српској ликовној уметности. У сликарству се ова искуства преплићу са експресионизмом (Радник, 1913, Модерна галерија, Загреб). Д. из Париза одлази у Печуј да 1912. отвори прву самосталну изложбу у просторијама Женског друштва. По повратку слика у Печују и Будимпешти, окреће се ренесансним узорима и великим мајсторима као што су Сињорели, Тицијан, Ел Греко и Мантења (Јосиф и Путифарка, Баханалије II, Покољ у Шапцу). Ради у тамном колориту, у дубоком простору, са митолошким, алегоријским или политичким садржајем.

Године I светског рата, 1915--1918, проводи у Печују и Будимпешти. Накратко учествује у авангардном, пацифистичком кругу Лајоша Кашака, објављујући у његовом листу Тет (Дело) графику Оплакивање Христа (1915), после чега је лист забрањен, а затим објављује у листовима Ма (Дан) и Њугат (Запад). Крајем рата, 1918, Д. учествује у побуни VI Новосадског пешадијског пука (већином Срба) у Печују, када је и ухапшен. Приликом капитулације Аустроугарске и комунистичке револуције Беле Куна, бежи из војног затвора, напушта Мађарску и стиже у Нови Сад, где му гостопримство пружа угледна адвокатска породица Хаџи, око које се формира кружок угледних уметника и књижевника. Д. наставља своје интересовање за стилски традиционализам, под утицајем музејске уметности и старих мајстора, у духу „повратка реду", али већ са модернистичким искуствима као што је сезанизам. Теоретски, развија идеју стварања нове, „монументалне уметности XX века", а против „ефемерног и евентуалног облика". Уз Јована Бијелића, Игњата Јоба, Милана Коњовића и Саву Шумановића, чини језгро ликовне сцене српске и југословенске уметности треће, „конструктивне" и „синтетичке" деценије.

Учествовањем на Изложби групе југословенских уметника у Паризу (1919), Д. се одваја од мађарског ликовног миљеа и придружује југословенском културном простору. Приређује прву самосталну изложбу у Краљевини СХС (Салон Улрих, Загреб). Током 1920. излаже самостално у Београду и учествује на загребачком Прољетном салону. Почетком 1921. борави у Фиренци и под утицајем Микеланђелових скулптура његове форме постају класичније и монументалније. Летује на Хвару са Сибетом Миличићем и Милошем Црњанским. По повратку у Печуј, после Тријанонског мировног споразума, када је већи део барањског округа додељен Мађарској, 14. VIII 1921. синдикат радника акламацијом бира Д. за председника oсмодневне Барањске српско-мађарске републике. Затечен у Београду, на преговорима о подршци Краљевине СХС и за самоопредељење Барање и Баје, док од мађарских власти и Хортијевих трупа бива осуђен на смрт у одсуству, Д. трајно остаје у Београду. Политички радикализам Д. мења жестоким ставовима о аутономији уметности. Приређује изложбу са Јованом Бијелићем и Сибетом Миличићем у Београду. Објављује ликовне критике у којима износи сопствене уметничке ставове. Лето 1923. проводи у околини Дубровника као гост Игњата Јоба. Исте године постаје професор у Уметничкој школи у Београду, где се задржава до краја 1925. Жени се Олгом Хаџи 1925. и поново путује у Далмацију, на Хвар. Ту настају многобројни акварели и уља Тихо море, Кућа са три палме, Фратар, Акт. Излаже у Сплиту.

Током другог боравка у Паризу (1926--1930) редовно летује на Медитерану и слика под утицајем бљештаве приморске светлости. Ово је стилски, прелазни период, када постепено осваја боју, од баршунасте, просветљене, до интензивне, чисте боје и страственог геста. Д. свесно комбинује утицаје традиције и модерне, Ван Гога и Матиса. Лето проводи са Коњовићем на Азурној обали, затим у Млинима и на Лопуду, где настаје драматични, унутрашњи, стилски преокрет и ствара циклус слика пламтеће арабеске (серија предела са маслинама, слике Девојка у купаћем костиму, Плава жена у жутом, Мртва природа са паприкама). Д. је један од оснивача уметничке групе Облик (1926), заједно са Бранком Поповићем, Јованом Бијелићем, Вељком Станојевићем и др. Kао ангажовани уметник и интелектуалац, пише приказе изложби на немачком језику за Pariser Deutsche Zeitung, потом за Политику и СКГ.

Почетак следеће деценије почетак је и трећег или главног периода Д. (1931--1940). Тада развија потпуно нов стил заснован на поетици ведрог, хедонистичког експресионизма, коjи долази до изражаја нарочито у серији предела са маслинама, са карактеристичним шрафирањем и потцртавањем форме (тзв. стил cloisonné). Високо развијени колоризам и експресионизам боје близак фовизму карактерише и размахнут, ослобођени гест, уз плитку трећу димензију. Д. редовно путује и излаже по средњоевропским земљама: 1931. борави у Холандији, где студира Рембранта, слика градске пределе (Стари крај у Амстердаму, Девојчица из Холандије, Портрет праље Сузане); 1932. излаже у Прагу са братом, арх. Николом Добровићем. Током лета слика у Млинима и на Фрушкој гори и дружи се са Костом Страјнићем, Миленком Шербаном, Иваном Табаковићем (Аутопортрет, Олга у црном береу, Портрет Косте Страјнића, Портрет Косте Хаџи). Током 1933. слика највише на мору (Maјка са синчићем, Виле на Хвару, Страдун у Дубровнику).

На Коларчевом народном универзитету оснива и води Вечерњи курс фигуративног цртања. Априла 1935. требало је да учествује у Загребу на VIII изложби Удружења умјетника Земља, али полиција забрањује изложбу. Д. је 1937. изабран за професора сликарства, као један од оснивача Државне уметничке академије у Београду (данас ФЛУ), заједно са То-мом Росандићем, Милом Милуновићем и Сретеном Стојановићем. На XXI Бијена-лу у Венецији излаже 1938 (11 слика, међу којима је и Стара лука у Дубровнику). У Венецији настају и дела Црква Св. Марка и Коњи Св. Марка. Године 1940. летује на Хвару и слика Конављане, Пејсаж са Хвара, Старог Бепа, Скулптуру на црвеној позадини, Каранфиле. Последњи период су и последње године живота Д., јер се после бомбардовања Београда 1941. повлачи у Гроцку, где слика мале, мирне, безвремене, скоро импресионистичке пејзаже (Стабло на Ади, Пластови сена на Ади). Д. умире у Београду, на повратку у стан у згради Краљевског аеро-клуба, где се данас налази Галерија посвећена чувању, истраживању и презентацији искључиво његовог опуса. После дугогодишњих залагања уметникове супруге Олге, уз подршку београдске културне јавности, 1974. формиран је одговарајући изложбени простор, где је отворена Галерија Петра Добровића, спрат испод скромног стана у којем је уметник живео. У Галерији се чува неколико стотина слика и око хиљаду цртежа и радова на папиру, као и обимна породична документација, а редовно се приређују и годишње студијске изложбе.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Петар Добровић 1890--1942, Бг 1974; С. Чупић, Петар Добровић, Бг 2003.

Ж. Гвозденовић