ДАПЧЕВИЋ, Гојко

ДАПЧЕВИЋ, Гојко, пјесник (Врањина на Скадарском језеру, 14. VIII 1938). Завршио Општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1964. Радио у републичким органима Црне Горе, те 90-их година као амбасадор СР Југославије у Украјини. Прве пјесме објавио у Омладинском покрету (1955), сарађивао у многим књижевним гласилима, листовима и ревијама. Прва пјесничка збирка, Жуч и мед (Тг 1966), представила га је као пјесника загледаног у антрополошка својства човјека конкретизована ријечима побуне и чежње. У његовој поезији смјењује се симболика ријеке Ахерон с темом смрти и таме, симболика Његошевог Виса са искуством живота и воде, те симболика свјетлости са дескриптивним, социјалним, љубавним и завичајним темама (Јесу да нијесу, Тг 1972). У драмски разуђеним циклусима, његова поезија, са јединством историјски стварног и фикционалног казивања, садржи синтезу прошлог и новог времена, искуство човјековог пада и поетски агон хуманости (Црнокруг, Бг 1976). Добитник је награде Ослобођења Титограда (1967), Тринаестојулске награде (1973) и Награде „Ристо Ратковић" (1975).

ДЈЕЛА: Ружа разума, Бг 1974; Високо јато, Тг 1976; Тако, већ никако, Кв 1977; Велика крљушт сунца, Пр 1980; Неукротива ружа, Цт--Бг 1981; Име вјечности, Нк 1987; Разур Каруча, Нк 1989.

ЛИТЕРАТУРА: В. Минић, „Од симбола до поеме -- покушај синтезе поетике Гојка Дапчевића", Овдје, 1972, IV, 33; Р. Таутовић, „Глас љубави над Ахероном", Књижевне новине, 1. IX 1973, XXV, 446; В. Минић, „Развој, структура и поетика лирике Гојка Дапчевића", у: Г. Дапчевић, Чун у свемиру, Тг 1978.

Л. Томић