ДЕЧЈИ ФОЛКЛОР

ДЕЧЈИ ФОЛКЛОР, вид аутохтоне културне комуникације унутар дечје групе, који функционише као преношење песама, прича, предања и причања о животу, „хорор" прича, краћих вербалних фолклорних форми (брзалица, разбрајалица, ташунаљки, магијских формула, ругалица, клетви) и као невербални облици фолклора (игра, плес, израда играчака, облици лечења, успостављање побратимства, кумачење), или као фолклор за децу, чији су творци старији, али је намењен деци. Њега сачињавају жанрови вербалног: успаванке, цупаљке, ташунаљке, питалице, загонетке, изреке, магијске формуле, вербалне игре (Вук I; Вук V, 1898; Ж. Младеновић, В. Недић (прир.), Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића I, Бг 1973; Д. Алексић, Дечје веселице. Песме из народа, Бг 1939; Н. Вујчић (ур.), Антологија народне књижевности за децу, Бг 1977; М. Клеут, Златна жица преко белог света. Говорне народне умотворине, Н. Сад 1992; Д. Златковић, Тулу лан булку лан. Песме за децу и дечје песме из пиротског краја, Пирот 2002; З. Карановић, Пуна тепсија златних колачића. Приручник народног песништва за децу, васпитаче и учитеље, Н. Сад 2005). Развијени су и облици невербалног фолклора (обичаји везани за рођење и најважније обреде који прате ране стадијуме одрастања -- крштење, шишање, проходавање, учешће деце у обредној и обичајној пракси, апотропејски поступци). Бележење аутохтоних фолклорних облика чији су преносиоци сама деца је углавном спорадично (В. Алерић, Д. Бућан, Игре које ђаци воле, Бг 2010; А. Крел, Дечије игре. Tрадиционалне српске такмичарске дечије игре у Товаришеву (Бачка), Бг 2005; В. Марјановић, Традиционалне дечје игре у Војводини, Н. Сад 2005; М. Томић, Т. Томић, Енциклопедија дечијих игара, Земун 2010). Осим што представља посебан вид истраживања народне књижевности и књижевности за децу, д. ф. улази и у оквире интересовања других наука (психолингвистичких, психолошких, педагошких, етномузиколошких, етнокореолошких, етнографских, антрополошких, социолошких). Фолклорна комуникација унутар вршњачке дечје групе је усмена, непосредна, синкретична, варијативна, перформативна и интерактивна, учествује у обликовању социјалне хијерархије међу децом и одражава основне одлике дечјег мишљења: анимизам (придавање својстава живих бића неживим предметима и појавама), мотивација (приписивање природним појавама, збивањима, нељудским бићима људских мотива), магизам (веровање да властити поступци могу битно утицати на ток будућих збивања). Аутохтони д. ф. је полистадијалан, везан је за физички, психолошки и интелектуални развој деце.

Фолклор намењен деци истовремено има магијску, апотропејску, сазнајну функцију, намењен је забављању детета и изражава породичну љубав и топлину. Улога детета у обредима и обичајима (наконче на свадби; ношење и изливање воде за мртве; учешће у лазаричким и додолским поворкама) суштински је повезана са представом да детињство (као и младост) оличава новину, напредак, могућност раста и развоја. Учешће у обредима годишњег и животног циклуса има одлике обреда прелаза, њиме се сегментира одрастање детета (девојчица, рецимо, три пута иде у лазарице док не доспе за удају). Десакрализовани обреди могу постати дечје игре (Ласте проласте; Дa вaм кaжeм кaк' oнo сe мaк сeje?). Не постоји јасна граница фолклора за децу и фолклора за одрасле.

Постоји и савремени писани д. ф. (парафолклор) -- споменари, лексикони и он је под снажним утицајем масовне културе, нарочито телевизије и филма. Сви облици д. ф. и фолклора за децу утицали су на развој српске књижевности за децу и на обликовање културних представа о детету и детињству.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Миодраговић, Народна педагогија у Срба или како наш народ подиже пород свој, Бг 1914; Т. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима нашег народа, Бг--Ниш 1990; Ж. Требјешанин, Представа о детету у српској култури, Бг 1991; Б. Сикимић, „Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем", у: Oд мита до фолка, Краг. 1996; М. Клеут, „Дете -- усмена култура -- масовна култура", Дeтињствo, 1997, 3; Д. Златковић, Дечји фолклор у Пиротском крају, Софија 2003; Ј. Љуштановић, Црвенкапа грицка вука, студије и есеји о књижевности за децу, Н. Сад 2004; Љ. Пешикан Љуштановић, „Дете у усменој успаванци -- узрасни или обредни статус?", Детињство, 2011, 1; Б. Сикимић, „Савремена истраживања дечијег фолклора", у: Савремена српска фолклористика, 1, Н. Сад 2013.

Љ. Пешикан Љуштановић