ДОМАЋИН и ДОМАЋИЦА

ДОМАЋИН и ДОМАЋИЦА, кућне старешине, особе које управљају домом, организују и контролишу разне облике породичног живота, а посебно кућне привреде. Основно значење термина упућује на дом -- кућу или место где човек живи, домаће огњиште, породицу и породичну заједницу. Дом је место које нам пружа сигурност, удобност, топлину, место у којем се осећамо заштићени. У том смислу, улога д. је, метафорички речено, да кућу претвори у дом. Значења наведених појмова су се током историје мењала, у зависности од историјског, друштвеног, економског и културног контекста. У прединдустријским друштвима производња се сводила искључиво на производњу у домаћинству, сви чланови породице бавили су се земљорадњом, сточарством или занатским пословима. Д. су управљали домаћинством. У традиционалној култури Срба о њима најпре можемо говорити у оквиру породичне задруге. Д. или старешина налазио се на челу породичне задруге као „глава куће". Овај тип организације домаћинства и породичног живота заснованог на патријархалним принципима и нормама постојао је, према историјским изворима, још од ХIV в. Функција д. регулисана је обичајним правом али и законима. Тако је у Српском грађанском законику из 1844. предвиђено да „д. заступа задругу и према приватним особама и на сеоским зборовима. Он управља новчаним стварима, плаћа порезе...". Старешина представља задругу у јавности и има моралну обавезу да штити интересе члановa задруге, као и да одговара за понашање укућана. Међутим, његова власт је ограничена демократским принципима задружног живота. Изабран је од стране осталих мушких чланова задруге, не може самовољно располагати задружним имањем или приходима без њихове сагласности. Одлуке се доносе на скупштини одраслих мушкараца уз могуће присуство домаћице и старијих жена. Д. је организовао производњу и вршио поделу послова између мушкараца, као што су послови везани за земљорадњу и сточарство (орање, сејање, косидба, вршидба, чување стоке и слично). Заједно су одлучивали око продаје вишка производа или о куповини оних производа које задруга није производила. Функцију д. у задрузи не би требало поистовећивати с улогом оца (pater familias) у патријархалној инокосној породици, између осталог, ова улога је изборна, а д. је могао бити смењен од стране задружног већа уколико је неспособан и неправедан. Једино је у Војној граници Аустријске монархије д. смењиван само уз дозволу војних власти. Место д., по правилу, није бирано по старешинству, односно, није биран најстарији него најспособнији и најпаметнији, онај који ужива углед и поштовање осталих одраслих мушких чланова задруге. У изузетним случајевима на место старешине задруге могла је бити изабрана и жена, обично када у кући није било пунолетних мушкараца.

Управљање заједничким домаћинством домаћин је равноправно делио са домаћицом. И д. је бирана од стране одраслих чланова задружне породице, мада је, обично, ова функција припадала жени старешине. Функција д. је везана за женску производну сферу, она управља и организује рад осталих жена у домаћинству, васпитава децу, посебно женску, располаже производима као што су бели мрс, јаја и живина. Организација послова који су припадали женској сфери као што су узгајање поврћа, лана и конопље за израду одевних предмета за све чланове задруге и за девојачку спрему или рухо, сакупљање дивљих плодова, гајење живине, прављење млечних производа, плетење и ткање, омогућило је женама право да смостално располажу новцем зарађеним од продаје ових производа. У том смислу жене у задружној породици уживају много већа права него жене у развијеном патријархалном друштву. Д. и остале жене имале су право на лични иметак, за разлику од мушких чланова задруге који су имали само заједничко задружно имање али не и сопствену имовину. Удате жене су имале право на лични иметак -- особину и на сав приход од продаје производа, као и на девојачку спрему („рухо", „роба") и „прћију" (покретна добра која је девојка добијала од мајке пре удаје). Приликом деобе задруге д. и остале жене су добијале особину, мираз као и животне намирнице које су произвеле.

У домаћој науци постоје различита и често опречна мишљења о узроцима распада задруге. Једно од њих је и да је право жена на индивидуалну својину (мираз, особину и приход од сопственог рада) било у супротности са задружним принципом заједничке имовине, зато што је јачало индивидуалне економске интересе и жељу за самосталним животом. Међутим, око овог питања не постоји сагласност у науци, распадање породичне задруге свакако је условљено развојем друштва и породичног живота у веома сложеним историјским, економским и друштвеним околностима током историје. Основна патријархална вредност традиционалне породице је да кућом и породицом управља мушкарац. Народна пословица каже да је „сваки домаћин дому владика", али и за домаћицу се каже „кућа стоји на жени", „жена је стуб куће". Развојем робно-новчане привреде и индустријализације, кућа постаје место потрошње а не производње добара. Дошло је до поделе између рада у кући и запослења на радном месту ван куће. У традиционалном моделу нуклеарне породице мушкарци су једини храниоци породице на основу плаћеног рада. Рад у кући жене д. био је „невидљив" и неплаћен. Истраживања су показала да неплаћени рад д. има велик значај за економију и да чини скоро 40% богатства у индустријски развијеним земљама. У патријархалним друштвима и културама, као што је традиционална култура Срба, положај, статус и улоге домаћина и домаћице временом су концептуализовани као парови бинарних опозиција. Домаћин се симболички везује за јавну сферу и живот изван куће, док је домаћица везана за приватну сферу, домаћинство, одгајање деце и бригу о старим и болесним члановима породице. Ритуалне улоге домаћина и домаћице такође су поларизоване. У етнографским описима појединих празника као што су Божић, породична и сеоска слава, у контексту патријархалних односа, видљиво је идеолошко умањивање значаја жена, односно, њихов другоразредни значај у сакралној сфери. Д. је главни ритуални функционер: уноси бадњак, пали га и дочекује полаженика. У западној Србији меси чесницу. У славском ритуалу д. је дужан да дочекује госте, двори их све док слава траје, сече славски колач и наздравља. Опозиција домаћин/домаћица присутна је у свим сферама свакодневног живота у контексту поделе улога. Тако су колективни ритуали или породични ритуали у којима се дочекују гости и указује гостопримство, везивани за јавну сферу искључиво у домену мушкарца -- домаћина као религијских функционера, док су ритуали из животног циклуса везани за приватну сферу обично под надлежношћу домаћице.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ерлих, Југословенска породица у трансформацији, Зг 1971; М. Филиповић, Човек међу људима, Бг 1991; П. Влаховић, Србија: земља, народ, живот, обичаји, Бг 2002.

Л. Б. Радуловић