ДЕЧАНСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО

ДЕЧАНСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО, поседи, имања и привилегије које је манастир Дечани добио од својих ктитора и других дародаваца. Властелинство се састојало од једне веће географски повезане целине поседа у непосредној близини манастира и неколико група издвојених и удаљенијих имања. Највећи број имања налази се у јужном делу Метохијске котлине. Централна група поседа је одухватала долину Дечанске Бистрице, а на северу је допирала до развођа са сливом Пећке Бистрице. Велика природна граница Проклетије одредила је домен властелинства на југозападу, а на северозападу поседи властелинства допиру до планине Комови, обухватајући веће групе поседа у Плаву и Гусињу и горњем току Лима.

Централна група поседа обухвата насеља око самог манастира. У хрисовуљама је прво наведено село Дечани, са заселцима Лучани, Белег и Црвени Брег. Следе насеља: Истиники (Истинић), Папракјане, Стрелац, Љубуши, Љуболики (Љубенић) са засеоком Бохорићи, која се налазе северније од Дечанске Бистрице. Јужније и источније, а у непосредној близини самог манастира, налазе се села: Храстовица са заселцима Прилеп и Преки Луг, затим Лучани, Улоћане (Лоћани), Братотин Дол, Бабе (Бабалић), Грмочељ, Рзнић. Ова насеља представљају највећу скупину и налазила су се у жупама Хвосно и Затрнава. Највеће село Д. в. је Чабић (са 407 кућа), које заједно са засеоком Добродоли представља издвојени посед у долини реке Клине. За њим су у хрисовуљама уписана два села у Дреници, Средње Село и Куманово, такође, нешто удаљенија од језгра властелинства. Већу скупину представљају поседи у Алтину: Требопоље, Бабијане, Лужане, Горане, Шипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане, Буљуби, који су у хрисовуљама наведени један за другим а затим је описана заједничка међа, што указује да представљају целину. Значајан и богат део властелинства налазио се у Плавској жупи. Међу њима се истиче град Плав са засеоком Јаре, затим села: Коморјане, Велика, Требча, Грнчарево, Врмош. У овој групи имања налазио се и рибњак и блато на Плавском језеру. На ову целину надовезује се Добра Река, имање са посебно описаним обимнијим међама у којем је манастир имао уговорене коњушаре (коњуси). У жупама Подримље и Патково Дечани су располагали појединим селима или мањим скупинама. Таква имања су села Серош, Дољанци и друга у долини Белог Дрима, као и потес Модра Слатина који је представљао зимовиште за манастирску стоку.

Првом Дечанском хрисовуљом властелинство је добило три влашка катуна: Ратишевци, Сушичани и Тудоричевци, док је у опширнијој верзији исправе број ових насеобина увећан за Вардиштане, Лепчиновце, Световрачане, Гојиловце, два Ђуришевска катуна и један катун Арбанаса. Властелинство је било снабдевено планинама, које су подељене у две групе: Дечанске и Плавске. У групу дечанских спадају: Ђеровица, Плеш, Шип, Туртеш, Сапакица, Плочица, Трескавица, Кошутица и Ујездна. Плавске планине су: Трескавица, Седми Бор, Бела Бодица, Хотина Гора, Добра Водица, Црни Камен, Штирница, Хрид, Бограша, Велики и Мали Пех, Виситор, Превија и Кошутица. Велик број планина и пашњака, као и посебне одредбе којима се штите права на напасање стоке на њима, сведоче о обиму и значају сточарске производње на манастирском властелинству. Неколико насеља краљ је поклонио храму заједно са властеличићима који су их држали и који су имали одређене обавезе према њему. Међу таквим поседима су село Зрзе (Зрзево), Палеж, Јабучани, Манастирац. Манастиру су били потчињени и челници и стражари који су се старали о одбрани манастирског утврђења, мајстори и друге занатлије.

Хрисовуља цара Стефана Душана у многим елементима се поклапа са распоредом, концептом и саржином исправе његовог оца. Ипак, могу се препознати и нови дарови Пантократоровом храму: село Кушево у Зети, села Орашац, Брестовац, Влахиња у Подримљу, катун Парагушана, додати су и људи са посебним задужењима у Загорју и Алтину, приходи од призренске царине и др. Кнегиња Милица је издала повељу Дечанима, којом је повратила нека имања које је манастир у међувремену изгубио. Поред тога, прилаже нова села: Доброш, део села Батоша, затим три засеока брестовачка Поношевац, Поповац и Смолице. У околини Ораховца Дечани су добили Црногоино, Поток, Ческово, Пут, Днепоље, Тромље, Еибуци, а у околини Призрена село Плањане са четири засеока.

Д. в. је једно од највећих манастирских поседа у средњовековној Србији. Обухватало је укупно око 80 насеља (рачунајући и засеоке и катуне), са преко 4.500 пописаних мушких глава, старешина домаћинства, у њима. Хрисовуљама ктитора уређени су односи на властелинству, прописане радне обавезе становника, давање пореза и глоба, одређен однос према епископији, судске надлежности.

ИЗВОРИ: М. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Бг 1880; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Бг 1976.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ивановић, „Дечанско властелинство", ИЧ, 1952--1953, 4; М. Благојевић, „Када је Стефан Душан потврдио Дечанску хрисовуљу", ИЧ, 1966--1967, 16--17; Г. Шкриванић, „Хвосно у средњем веку", ЗФФ, 1970, 11, 1; Р. М. Пешикан, „Из историјске топонимије Подримља и о одређивању и смештају неких имена из дечанских хрисовуља", Ономатолошки прилози, 1981, 2; М. Грковић, „Становништво Дечанског властелинства у првој половини четрнаестог века", Научни преглед, 1985, 12--13; M. Благојевић, „Челници манастира Дечани", О. Зиројевић, „Имање манастира Дечана у светлу турских пописа (1458--1582)", у: Дечани и византијска уметност ХIV века, Бг 1989; Г. Томовић, „Алтин у XIV и XV веку", у: Становништво словенског порекла у Албанији, Цт 1991; Ђ. Бубало, „Два прилога о Дечанским хрисовуљама", ССА, 2007, 6.

М. Копривица