ДАН

ДАН, дневни лист који је излазио у Новом Саду од 28. V 1935. до 6. ΙV 1941. Основао га је инжeњер Дака Поповић, сенатор и први бан Дунавске бановине, са жељом да прикаже политичко и друштвено стање у Војводини, те да властима скрене пажњу на рад Културбунда и писање новосадског немачког листа Deutsches Volksblatt. За главног уредника именовао је правника Лазара Атанацковића, који је као новинар писао за Време, Југословенски дневник и Штампу, а редакцију је сместио у приземље своје куће, преко пута места на којем је касније изграђена зграда бановине. Д. је штампан у новосадској штампарији ,,Уранија", у тиражу између 2.000 и 5.000 примерака, али су неки од бројева штампани и у 15.000 примерака. У редакцији је био инсталиран телеграфски апарат агенције ,,Авала", захваљујући чему су информације из земље и света стизале и у Нови Сад. За свог првог помоћника Атанацковић је именовао Кочу Поповића, којег је после одласка у шпански грађански рат (1937) заменио Сигмунд Фишлер, који се потписивао као Синиша Филиповић. Чланови редакције били су новинари С. Солдатовић, А. Бауер, И. Мудрински, И. Гавриловић, Д. Николић и др. Д. је у почетку штампан на 10 или 12 страна, да би се усталио на 8, оставши у том обиму до краја излажења. Позив Д. Поповића за сарадњу прихватили су истакнути културни и јавни радници тога доба, попут В. Стајића, В. Петровића, Р. Врховца, Д. Поповића, М. Петровића, Ј. Грчића, Д. Кириловића, К. Милутиновића, М. Матића (под псеудонимом Мирко Бозитовац), С. Матића, Т. Искруљева, В. Јојкића, А. Ивића и В. Маргана. Уводну реч, којом је изражаван став редакције, често је писао сам Д. Поповић, потписујући се као „д", ,,к" или ,,Д. Бачвански", док су уводници написани од стране главног уредника били потписивани са ,,а" или ,,л". Д. је у почетку настојао да буде политички независан лист, иако је власник био истакнути првак Југословенске националне странке. Политичка агитација у листу била је у оквирима идеологије интегралног југословенства. Редакција је покушавала да остане објективна у границама одређеним тадашњим односом политичких снага. Д. је писао о активностима владајућег режима, али је давао простора и опозиционим партијама, које су нападале владу Милана Стојадиновића. Први је објавио Новосадску резолуцију, а између осталог у целости и предлог Демократске странке о федералистичком преуређењу државе. Због текстова који нису били по вољи режима често је био мета цензуре. Како су трошкови штампања превазишли финансијске могућности Д. Поповића, издавање је 1937. препустио командитном друштву на челу са Л. Атанацковићем, потпуно се повукавши из власничког удела 1938. У међувремену је Д. успео да опреми сопствену штампарију у којој је штампан од 2. VI 1937. После повлачења Д. Поповића приближио се режиму, али никада није постао гласило Југословенске радикалне заједнице. За време владе М. Стојадиновића подржавао је централистичко уређење државе, а његовим падом са власти (1939) прихватао могућу федерализацију. Споразум Цветковић--Мачек из 1939. посматрао је из ,,војвођанског угла". Током читавог периода излажења истицао се отвореним антифашизмом. Због таквих ставова главном уреднику и члановима редакције стизале су отворене претње. Избијањем Априлског рата Д. је престао да излази, а последњи број, у виду ванредног издања, објављен је 10. ΙV 1941, дајући читаоцима наду да је могућ отпор вишеструко надмоћнијем непријатељу. Уласком мађарске војске у Нови Сад просторије листа су запечаћене.

ИЗВОРИ: РОМС; Д. Поповић, Летопис о Влаовићима, Ι, Н. Сад 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Милитар, Штампа у Војводини, Н. Сад 1939; В. Драговић, Српска штампа између два рата, Бг 1956; Б. Станојев, 150 година новосадске штампе 1825--1975, Н. Сад 1976; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918--1941, Н. Сад 1983.

П. М. Вајагић