Прескочи до главног садржаја

ДЕСНИЦА, Урош

ДЕСНИЦА, Урош, политичар, публициста, правник (Обровац, Далмација, 28. VIII 1874 -- Сплит, 13. VII 1941). Класичну гимназију похађао је у Задру, а студиј права у Бечу, гдје је и докторирао. Политички је био активан још током студија. Европски образован, у том правцу је наставио и по повратку у завичај, настанивши се у Задру. Био је потпредсједник Српске народне странке, члан Српског пјевачког друштва „Бранко" и потписник Задарске резолуције 1905. У италијанској штампи указивао на потребу ослобођења Словена од јарма црно-жуте монархије. Бечке власти су га, као ватреног Србина и убијеђеног Југословена, често саслушавале, плијениле му документацију и хапсиле. Током I свјетског рата био је прогнан у Италију -- на Сардинију. Вративши се у Задар обављао је дужност потпредсједника Југославенске читаонице. Један је од аутора Апела народу сјеверне Далмације којим се 1919. од Антанте захтијевао прекид италијанске војне окупације и заговорник одржавања тајног плебисцита у сјеверној Далмацији, чији су резултати послати Мировној конференцији у Париз. Присиљен је да се 1920. пресели у Сплит гдје је, по налогу Народног вијећа СХС у Загребу, именован за потпредсједника Земаљске владе Далмације. У то име је поздрављао улазак српске војске широм Далмације. Био је први човјек Народне радикалне странке бенковачког среза и њен народни посланик у Парламенту током два мандата. Крајем живота напушта Радикале и прилази Југословенској радикално-сељачкој демократији и Југословенској националној странци за сјеверну Далмацију. Обновио је и уљепшао Кулу Јанковић Стојана у Исламу Грчком, коју су Деснице наслиједиле по женској линији. Заслужан је за искорјењивање „котарске куге", тј. маларије. Један је од покретача Матице за сјеверну Далмацију. Многобројним политичким чланцима, написима о аграрној реформи и некролозима обогатио је више часописа и новина. Аутор је „Приједлога закона о ликвидацији аграрних односа у Далмацији". Краљ Александар га је именовао сенатором и одликовао Орденом Св. Саве II реда и Орденом Југословенске круне III реда. Након капитулације Краљевине Југославије био је члан Одбора за помоћ српским избјеглицама у Далмацији.

ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, Од Стојана Јанковића до Владана Деснице, Зр 1968; Д. Пленча, Книнска ратна времена 1850--1946, Зг 1986; „Бенковачки котар између два свјетска рата", у: Бенковачки крај кроз вјекове, зборник радова, Бенковац 1988; М. Савић, Илија Деде Јанковић: прилози за биографију, Зг 2003; М. Савић, Баштина двора Јанковића, Бг 2006; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку 1492--1992, Бг 2007; М. Савић, „Бошко Десница: историјски и културни мозаик Далмације раног новог вијека", у: Б. Десница, Сабрана дјела, Зг 2008; С. Божић, Срби у Хрватској 1918--1929, Бг 2008; Д. Р. Живојиновић, „La Dalmazia o morte": Италијанска окупација југословенских земаља 1918--1923. године, Бг 2012; Д. Роксандић, „Затварање круга: др Урош Десница", у: Споменица др Данице Милић, Бг 2013; „Др Урош Десница 1918--1921: животописне недоумице на раскрижју епоха", у: Spalatumque dedit ortum, зборник радова, Сплит 2014.

М. Пекић