ДИПЛЕ

ДИПЛЕ (грч. diplou'": двострук), традиционални, aерофони музички инструмент с једноструким ударним језичком. Двострука, двоцевна свирала у чију цев је утиснут писак. Заступљен је у варијанти са мехом или без њега, спрам тога се називају: д. без меха и д. са мехом, „мјешнице". Извођач се назива „диплар", „диплач", „диплеша", а свирати на овом инструменту „диплити". На дуплим цевима „пребираљкама" налазе се рупице за свирање чији број варира. У цеви су утиснути пискови (увек са два писка), а „кутле", као посебан левкасти додатак, поред тога што служи као резервоар ваздуха, штити и пискове. „Мјешнице" поред наведених делова имају још и „мешину" и „дуваљку". Према карактеристикама д. се деле на старији и новији тип. На старијем типу је свирање једногласно будући да се на пребираљци обе цеви налази три до пет рупица за свирање. Новији тип израђен је из једног комада дрвета унутар којег су издубљена два паралелна канала. Број рупица варира: може их бити по шест на обе цеви односно шест на једној и две на другој. Поред тога, могу имати „гласнице", мале рупице на крају цеви. Мелодије на новијем типу д. су двогласне, а у зависности да ли је свирач деснорук или леворук, рупе за свирање се могу налазити са леве или десне стране. При свирању се усне увуку у отвор кутла у којем су пискови, који трепере унутар овог малог резервоара. При томе се ваздух непрекидно узима кроз нос специфичном техником кружног дисања која се назива и „свирање на предушке" или „предушивање". Д. су углавном пастирски инструмент, при чему се мелодије значајно импровизују. Иако ређе, забележено је да се уз д. могло играти у колу или певати, при чему се напев прилагођавао техничким могућностима инструмента.

Г. Рогановић

Конструктивне одлике д. и начин добијања тонова варирају и представљају различите регионалне особености. Свирале могу бити засебне, а могу се израђивати и из једног комада дрвета у којем се буше два паралелна канала. Срећу се варијанте и у погледу технологије усмеравања ваздуха на пискове: једне имају еластични резервоар ваздуха од животињске коже (мешина) у који се ваздух удувава кроз цев (дуваљка); код других се усна дупља, применом технике „циркуларног дисања" (предушивање, душкање), претвара у резервоар ваздуха и пискови се непосредно у њој излажу притиску ваздушне струје; поједине имају дрвени левкасти наставак (кута, кутла) који штити пискове и служи као резервоар ваздуха. Једноставнија, дечја варијанта су банатски двоњци са резервоаром ваздуха од животињске бешике.

Као нетемперован вишегласни инструмент, д. се првенствено користе солистички, а резак тон потврђује њихову припадност звучној уметности отвореног простора. Традиционално је то чобански инструмент, те основни репертоар чине мелодије импровизационог карактера и фрагментарне структуре, али се свирају и мелодије за игру, па и сведене мелодије песама. Звучни резултат зависи од броја и распореда рупица за свирање. На д. са једнаким бројем рупица на обе свирале (пет, или, ређе, шест) истовременим преклапањем рупица на истом нивоу остварује се унисоно звучање, а тек повремено гласови се разилазе у секунду (обично на крајевима фраза). Свирање на д. са шест рупица на мелодијској свирали, а без рупица или, пак, са једном, две или три рупице на пратећој свирали, резултира, међутим, разноликим облицима двогласа. Варијанте двоструких свирала са писковима, попут д., срећу се у фолклорним традицијама различитих културних простора. На Балкану се везују за динарску културу, одакле су се миграцијама становништва раселиле, па их данас свирају и у Панонској низији, иако се, генерално, у савременој пракси срећу ретко.

Д. Лајић Михајловић

ЛИТЕРАТУРА: З*.* Марковић, Народни музички инструменти, Бг 1987; A. Гојковић, Народни музички инструменти, Бг 1989.