ДОТАЦИЈЕ

ДОТАЦИЈЕ (лат. dotare: богато обдарити), бесповратна помоћ у новцу некој организацији, заједници, установи, друштву и сл. кад им приходи не покривају расходе или ради помоћи у унапређењу рада или реализацији неких програма рада. Пракса је да се при додели д. одређује намена, што примаоца обавезује да д. троши наменски и о томе поднесе извештај. Д. најчешће даје шира територијално-политичка јединица ужој, за подмирење планираних расхода или за рад неких служби. Локалне самоуправе се у великој мери ослањају на д. државних влада. Д. могу бити везане и невезане, према томе да ли се одобравају уз обавезу корисниковог учешћа у покривању расхода или не. Сврха д. је вертикално и хоризонтално изједначавање, исправљање просторних екстерналија, преусмеравање приоритета и експериментисање с новим идејама и приступима. Д. могу имати једну или више намена. У основи д. и других облика међувладине фискалне помоћи су поклони или субвенције с једног нивоа власти на други. Обично, влада примаоца је на нижем нивоу од владе донатора. Међувладина помоћ је начин да се постигне ефикасна алокација расположивих ресурса на поједине секторе.

Д. се разликују у погледу ограничења употребе средстава која се захтевају од прималаца: неке су трансфери без ограничења, друге захтевају да прималац троши средства у широком опсегу подручја, попут образовања или превоза, а код најрестриктивнијих прималац их троши на одређену услугу или пројекат. У погледу коришћења средстава две су основне врсте д.: за општу намену и категоричке, као и два начина расподеле прихода: д. по формули и д. за пројекте, према томе да ли се новац аутоматски дистрибуира према унапред постављеним критеријумима или прималац мора да се пријави и понекад такмичи с другим подносиоцима захтева за ограничени фонд средстава. Остале д. за пројекте се додељују одређеним ентитетима у складу с важећим законом. Обе врсте д. могу се дати паушално или захтевати извесну партиципацију, тј. учешће прималаца наменске д. То су тзв. партиципативне д. Неке савезне партиципативне д. захтевају од примаоца да на сваку јединицу помоћи учествује с одређеним износом локално прикупљеног прихода. Д. могу бити затворене (ограничен фонд средстава) или отворене (сви који се квалификују или предају одговарајући захтев аутоматски се финансирају). По правилу, д. за општу намену дистрибуирају се паушално, по формули, док категоричке могу бити по формули, у виду пројекта, паушалне или партиципативне. Паушално се примаоцу даје одређени износ за општу или ограничену употребу. Обе врсте д. могу бити затворене или отворене.

Структуру или облик д. често диктира сврха. Чисте д. за изједначавање, као што су многе врсте државне помоћи локалним самоуправама, не постављају ограничења како се средства могу трошити, док се категоричке д. морају наменски потрошити. У пракси категоричке д. дају владама у улози прималаца извесну „флексибилност" у коришћењу средстава. Преусмеравање средстава у односу на сврху коришћења добијених д. назива се заменљивост. Виши нивои власти свесни ове могућности често предузимају мере за спречавање таквог преусмеравања.

Америчка савезна влада од 70-их година XX в. користи хибридни тип д., под називом блок д. Оне се састоје од средстава која се користе у широкој категорији (нпр. за секундарно образовање), а прималац има велику флексибилност у трошењу средстава у датој категорији. Блок д. су обично једнократне. Кључно питање међувладиних д. је њихово дистрибуирање на примаоце. Д. по формули се дистрибуирају према одређеним критеријумима, а д. за пројекте обично се добијају на конкурсу. Формула може бити једноставна, рецимо: долар по глави становника, стопа сиромаштва, број ученика, број километара ауто-пута, проценат старијег становништва или релативна количина неквалитетног становања. Д. по формули може се користити за д. опште намене и категоричке (укључујући блок д.) које у основи одређују наменску употребу средства. Пројектне д. позивају државне или локалне власти да се такмиче (подношењем захтева) за ограничен фонд средстава.

Отворене д. стимулишу владу, која испуњава наведене критеријуме, да финансира што више пројеката. Супротно, путем затворених д. додељује се одређени износ из буџета, који не може бити прекорачен. Затворене д. имају специфичан буџетирани износ, захтевају рангирање подносилаца захтева за д., и могу бити дистрибуиране по формули или на други начин. Отворене д. су изазов за доносиоце буџета, који морају да процене број потенцијалних прималаца који ће се квалификовати и за колико средстава.

Д. у виду бесповратне помоћи пренос су средстава с вишег нивоа власти на нижи, уз одређене услове за трошење средстава. Многе д. савезних држава и локалних самоуправа намењене су за исплате појединцима за доходак или здравствену заштиту. Опште безусловне д. додељују владе на вишем нивоу владама на нижим нивоима независно од начина коришћења средстава.

Све врсте д. користе се у земљама ЕУ, а регулисане су нормативно (директивама). ЕУ је највећи донатор у Србији: од 2001. кроз различите инструменте и фондове обезбедила је више од три милијарде евра бесповратних средстава за подршку правним, институционалним, административним, економским и друштвеним реформама на путу ка ЕУ у разним областима -- правосуђе, јавна управа, јавне финансије, образовање, запошљавање, саобраћај, пољопривреда и заштита животне средине. Подршка доприноси и развоју локалних економија, смањењу разлика у развијености разних области, пружању могућности за запошљавање, образовање и решавање кључних изазова у друштву.

У периоду 1945--1966. у Југославији биле су карактеристичне д. у виду иностране помоћи. Према Савезном министарству за финансије и Амбасади САД оне су у периоду 1945--1955. износиле 834 милиона долара. Помоћ у виду поклона састојала се од хране, одеће, лекова и грађевинског материјала. Део је био и у сировинама и опреми. Испоруке UNRR (Управа Уједињених нација за помоћ и обнову) износиле су 415,6, а организације „Care" 35 милиона долара. Помоћ ових организација је углавном била бесплатна и непосредно упућена становништву. Многа помоћ није била бесплатна и теретила је девизни биланс земље, као и инострани кредити. Део отплата био је у динарима, који су у земљи коришћени за разне сврхе (финансирање инфраструктуре, покривање трошкова званичних америчких представништава у Југославији, плаћање југословенског извоза меса америчким војним снагама у СР Немачкој и др. уз сагласност америчке власти).

У административном периоду социјалистичког развоја, пре увођења самоуправљања, д. су предвиђене државним привредним планом као примање из државног буџета, буџета ресора конкретног предузећа или буџета надлежног административно-оперативног руководства, као наменски опредељене. Касније, д. су биле компонента економских трансфера (премије, регреси, субвенције, компензације и извозне премије). У периоду 1975--1985. удео економских трансфера у структури укупних буџетских расхода је опадао. Нагла редукција субвенција почела је 1978, пошто су интервенције у привреди искључене из буџетских расхода федерације. Економски трансфери у периоду 1979--1986. били су елемент републичко-покрајинских и локалних буџета у функцији стабилизовања услова привређивања у пољопривреди, индустрији, саобраћају и трговини, подстицања конкурентности извозне привреде и заштите животног стандарда одређених категорија становништва. Економске трансфере су чинили: премије за млеко, регреси за вештачко ђубриво, субвенционисање цена хлеба и брашна, регресирање железничког саобраћаја, извозне премије одређених производа, компензације у пољопривреди, развојне премије у електропривреди и бенефициране камате у туризму.

Д. су биле и механизам допунског финансирања развоја друштвених и других служби у републикама (и покрајинама) које нису могле да то обезбеде сопственим средствима. Обавеза је установљена Уставима 1963. и 1974, а механизам разрађен посебним законима, као проценат у односу на друштвени производ у оквиру петогодишњих планова. Допунска средства додељивана су преко савезног буџета као опште и неусловљене д. Постојала је и обавеза република (покрајина) да дотирају дефицитарне општине, што су оне уређивале самостално, с различитим решењима у погледу алокационих формула и поштовање самосталности општина у коришћењу средстава.

Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) ЕУ и Србије из 2008. дефинисао је правила о државној помоћи. По њему, током пет година од ступања споразума на снагу (од 1. II 2010, када је ступио на снагу Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима), свака државна помоћ коју Србија додели оцењиваће се с обзиром на то да се Србија сматра подручјем на којем је животни стандард изузетно низак (тј. у којем постоји знатна незапосленост). Надлежно надзорно тело Србије и Европска комисија оцењују подобност регија у Србији и, на основу тога, максимални интензитет помоћи како би се израдила карта регионалне помоћи на основу одговарајућих смерница ЕУ. У складу са Споразумом, свака страна примењује заједничка правила о државној помоћи на својој територији. Споразумом је предвиђено да се повреде правила оцењују на основу критеријума који проистичу из примене правила конкуренције која се примењују и у ЕУ и инструмената за тумачење органа Уније. Величина д. није безначајна. Према подацима Министарства финансија Републике Србије од укупних буџетских расхода у 2019. односило се на: субвенције 8,80%, д. међународних организација 0,39%, трансфере на друге нивое власти 7,37%, трансфере у фондове социјалног осигурања и социјалну помоћ из буџета 0,63%.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јелчић, Б. Јелчић, Порезни сустав и порезна политика, Зг 1998; D. D. Hyman, Public Finance: A Contemporary Application of Theory to Policy, Mason, 2011; H. H. Ulbrich, Public Finance in Theory and Practice, London -- New York 2011; З. Дрљача, Јавне финансије и финансијско право, Ист. Сар. 2018; Б. Стакић, М. Јездимировић, Јавне финансије, Бг 2020.

Р. Лукић