ДИКОСАВЉЕВИЋ, Мирољуб

ДИКОСАВЉЕВИЋ, Мирољуб, филмски сниматељ (Драгинац код Лознице, 18. I 1931). На филму је од 1949. и школује се кроз праксу, најпре као асистент, затим као сниматељ и, најзад, као директор фотографије. Целокупну каријеру остварио је у сарајевском филмском центру и један је од најплоднијих сниматеља, како у подручју краткометражних (снимио их је више десетина) тако и у домену играних дуге метраже (у две деценије реализовао је укупно 17). Први самостални рад на кратком филму је документарац Воденица на Кравици (1955, Ж. Ристић), а први играни драма о борби људи са суровом природом и међу собом Крст Ракоц (1962, Ж. Ристић). Са овим редитељем радио је и свој први кратки филм у колору Кањон Таре (1956), за који је награђен Златном ареном у Пули. Занатски веома сигуран, подједнако је поуздан и у колор и у црно-белој техници, с тим што преферира црно-белу, у којој је теже али и захвалније остварити атмосферу. Посебно и непоновљиво искуство стекао је приликом реализације филма француског редитеља А. Астрика (претходник Новог таласа) Пламен над Јадраном (1969). У овом филму о трагичној ратној судбини разарача „Загреб" снимао је кадрове дуге и до десет минута (300 метара) са врло компликованим покретима камере. За редитеље се не опредељује генерацијски и врло успешно сарађује како са старијима, који заступају класичну нарацију (Т. Јанић, Гласам за љубав, 1965; Глинени голуб, 1966; М. Косовац, Сунце туђег неба, 1968; 19 дјевојака и морнар, 1971; Х. Крвавац, Валтер брани Сарајево, 1972; М. Мутапчић, Доктор Младен, 1975), тако и са тада младим М. Идризовићем (Рам за слику моје драге, 1968; Живот је масовна појава, 1970; Пјегава дјевојка, 1973), или В. Филиповићем (Моја страна свијета, 1969; Девето чудо на истоку, 1972; Настојање, 1982), који је негде између ових естетика. Успешно је сарађивао и са Н. Стојановићем на запаженом кратком играном филму Чин (1980), заснованом на модерној прози А. Тишме.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Стојановић, „Пет пута пет", Синеаст, 1970, 11.

Н. Стојановић