непознат

(1870), потом је прешао у Вирцбург и докторирао 1874. са тезом Über die Prekordialangst bei Geistskranken (Würzburg 1874 -- Прекордијални срчани болови код душевних болесника). Усавршавао се на клиникама у Паризу и Цириху. Вратио се у Београд 1875, положио државни испит и започео приватну праксу. Ступио је у војну службу и као санитетски капетан II класе упућен је у Зајечар, где га је затекао рат (1876). По завршетку рата постављен је за шефа Унутрашњег одељења београдске војне болнице. Када је следеће године био пребачен на рад у војну болницу у Куршумлији, напустио је војну службу и вратио се приватној пракси (1879). Новембра 1880. као деловођа санитетског одељења и капетан I класе активирао се у војсци, па је потом био секундарни лекар Болнице за душевне болести (1883--1886). Као резервни санитетски мајор упућен је у Врање и Власину, где је учествовао у рату са Бугарском (1885). Дошавши у Београд наставио је рад у Душевној болници и био наименован за њеног управника (1886). На том месту остао је до пензионисања 1911, с прекидом у току службе у Ћуприји (1889--1892) и Моравском округу (1892--1894). Када је почео рат, активирао се у Алексинцу (1914) и био управник Резервне војне болнице одакле је по слому покушао прећи у Албанију. У Пећи је пао у ропство, доведен је у Београд и касније пребачен у Мађарску као опасан по окупаторски режим. Бавио се публицистиком и објавио је велик број литерарних радова и стручних радова из више области медицине (О душевном болу, Бг 1879; Једна шетња кроз лудницу, Бг 1883; Нешто из хигијене љубави, Бг 1884; Ђеније и лудило, Бг 1892; Душевне болести у Србији, Бг 1895; Један савет младим и неожењеним људима, Бг 1902; Пијанство и лудило, Бг 1902; Новије гледиште о хипнози и сугестији, Бг 1912; Алкохолно питање и лекари, Бг 1913). Радове је штампао у часописима које је уређивао: Српски архив за целокупно лекарство (1896--1924), Народно здравље (1896--1914), Здрављак (1906--1913) и Трезвеност (1908--1911). Бавио се и преводилачким радом. Иако је заступао дарвинистичке и напредне идеје, није прихватио Вукову иновацију, јоту у правопису. Више пута био је председник СЛД, Главног санитетског савета и први председник Лекарске коморе. Основао је Друштво за сузбијање алкохола (1901). Одликован је Сребрном медаљом за храброст (1876), Таковским крстом (1888, 1899), Споменицама из ратова 1876--1878. и 1885, 1912, 1913, 1914--1918, Белим орлом V и IV реда (1900) и Орденом Св. Саве II реда (1904).

ДЕЛА: Санитетске реформе у Србији, Бг 1882; Увод у судску психологију, Бг 1899.

ИЗВОРИ: Споменица о прослави 25-годишњице грађанске касине у Београду 1869--1894, Бг 1894; В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, I*--*II, Бг 1908; В. Станојевић, Историја српског војног санитета, Бг 1925; Споменица о југословенском конгресу трезвености у Београду, Бг 1931; Р. Јеремић, Miscelanea III, Бг 1940; Биоблиографија српске здравствене књижевности 1757--1918, Бг 1957; Р. В. Петровић, Адам Богосављевић, Бг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг б. г.; „Тридесетогодишњица државне лекарске службе и књижевног рада др-а Јована Данића", САЦЛ, 1907, 10; Српско лекарско друштво. Споменица 1872--1972, Бг 1972; Д. Јовановић, Људи, људи... Медаљони 56 умрлих савременика, Бг 1973; Ј. Жујовић, Дневник, I, Бг 1986.

Т. Пивнички Дринић