ДУБОРЕЗ

ДУБОРЕЗ (дрворезбарство), техника украшавања дрвета дубљим или плићим урезивањем. Као облик уметности, подразумева било коју скулптуру у дрвету, од ситне пластике, скулптуре у природној величини, намештаја, до архитектонске декорације. За израду д. користи се меко и тврдо дрво, које има равномерну и фину структуру (чемпрес, орах, храст, кедар, маслина). Дрво се обрађује уз помоћ алата -- специјалних ножева за резање, длета различитих профила, чекића и маљева од тврдог дрвета, камена за оштрење. Постоји неколико техника које се користе у д.: урезан или уцртан рељеф код којег се само спољне линије мотива дубе у површину дрвета; ниски или плитки рељеф, код којег читава издубљена површина има плитак изглед, са малим избочењима; као и високи или дубоки рељеф, који одликује наглашена игра светла и сенке, што се постиже дубоким захватањем у материју. Дрво се потом импрегнира, стављају се подлога, боја и позлата. Најстарији познати примери д. потичу из Египта. У античкој Грчкој то је жива уметност, у којој се израђују статуе богова, а користио се и за израду саркофага и шкриња. Из римског периода, значајни комади дрвене римске скулптуре познати су само из описа Паусанија, док су остале очуване само статуете из Тиволија. У средњем веку настаје велик број дела у дрвету која су украшавала цркве, катедрале и опатије. Осим врата, у романици и готици д. су украшаване таванице и црквени намештај. Током ренесансе д. се најчешће користи у изради намештаја (cassone, дрвени ковчег за невестинску спрему). У бароку д. постаје уметност која излази из оквира занатства анонимних мајстора и прераста у ауторско уметничко дело. У каснијим историјским стиловима д. је потиснут, чак уништаван у налету Француске револуције. Јавиће се поново у XIX и XX в. када га откривају и у њему стварају вајари попут К. Бранкушија или Х. Мура.

У српској средњовековној држави дрво и д. служе за украшавање цркава, а од дуборезних дела сачувани су иконостаси у целини, двери (хиландарске царске двери у коштаној интарзији с краја XII в., данас у манастирској ризници) и велики крстови, дуборезне иконе, врата и покретни црквени предмети. Дрвени иконостас као целина појављује се у XIV в., а његови стубови и капители украшавају се дводимензионалним рељефом који настаје под утицајем савремене скулптуре у камену, те д. намештаја. У XVI и XVII в. иконостас се редовно завршава великим репрезентативним дуборезним крстом (Морача, Грачаница, Марков манастир), на којем се обично слика Распеће, а може бити и без сликане декорације. Дечански крст, који је сликан и резан 1594, сматра се најмонументалнијим делом XVI в. Поред великог Распећа, део иконостаса биле су двери чија је израда учестала у XIV в. Из овог века потичу и најстарије очуване двери, тзв. Андрејашке двери, нађене у Шишеву, вероватно из манастира Андрејаш у Македонији. На њима је, у мекој пластици, приказана сцена Благовести смештена у раму са двоструким овалним преплетом, док је доњи део врата, схваћен као постамент, украшен орнаментом. Мотиви којима се украшава д. постамента на дверима могу бити различити, од представа животиња, профаних и религиозних тема преузетих из средњовековног стваралаштва (прилепско-слепчанска школа д.), до геометријских и флоралних мотива (пећка школа д.) који настају под утицајем декоративне пластике моравске школе и рукописне орнаментике. Пећке двери, које је резао и сликао херцеговачки митрополит Антоније, сматрају се једним од најлепших дуборезних дела XVI в. Поред сцене Благовести, у доњем делу имају квадратни мотив са пластично обрађеним цветом у средини, око којег тече калиграфски исписан текст у рељефу, што постаје карактеристичан начин обраде двери у XVI и XVII в. Зограф Георгије Митрофановић у XVI в. израђује богате оквире иконе, а његови настављачи су сликари Јован и Радул. И црквена врата била су богато украшавана, а истичу се једнокрилна врата на Цркви Св. Николе Болничког у Охриду из XIV в., чију унутрашњу површину чини шеснаест правоугаоних плоча са рељефом, са сценама религиозне садржине, представама животиња, те илустрацијама античких књижевних дела. Од покретних црквених предмета истиче се дечански д. саркофага из XIV в., у којем је почивало тело Стефана Дечанског.

М. Одак

Током новог века д. је представљао једну од најрепрезентативнијих уметничко-занатских форми у украшавању и опремању црквених eнтеријера, јавних и приватних простора, богослужбених предмета и објеката материјалне и визуелне културе. Успон културе и значаја д. у црквеним програмима може да се повеже са развојем иконостаса у време османске власти, када се дуборезни елементи укључују у олтарске преграде. Првобитно се у д. израђују само крст на врху иконостаса и царске двери, што остаје као пракса све до краја XIX и почетка XX в. Целокупни дуборезни иконостаси били су најрепрезентативнији вид олтарских преграда током новог века. Најранији примери целокупних дуборезних иконостаса јављају се на Светој Гори (Протатон, 1611). Вероватно по угледу на њега настао је и дуборезни иконостас у католикону манастира Хиландар, који је даровао херцеговачки митрополит Симеон 1635. Средином XVIII в., у периоду 1744--1774, ради се на украшавању хиландарског ентеријера. Тада су у д. израђени нови иконостас, небо над часном трпезом, балдахин над гробом Св. Симеона Немање и тронови Богородице Тројеручице, Богородице Попске и Св. Тројице. У склопу већих зографских радионица радили су и дуборесци, који су израђивали иконостасе и рамове за иконе. У бококоторској школи д. се бавио Гаврило Димитријевић, син Димитрија Даскала. Евидентно је и деловање дуборезаца у склопу атељеа Алексија Лазовића. Д. се користиo и код израде иконостаса на подручју Хабзбуршке монархије током XVIII в. За разлику од праксе у Османској империји, овде д. иконостаса у великој мери користи средњоевропска стилска решења. На подручју Карловачке митрополије посебно се истичу дуборезне радионице Јохана Георга Милера, Марка Степановића, Петра Ошаповића, Марка Гавриловића, Арсенија и Аксентија Марковића. Д. је био коришћен и приликом израде и украшавања репрезентативнијих ручних и престоних крстова. На крстовима у д. најчешће су биле приказиване сцене из Христовог живота. Један од најпознатијих „кресторезаца" био је Хаџи Рувим Нешковић, који је обликовао престоне крстове, међу којима се истиче престони крст из цркве брвнаре у Вранићу из 1800. на којем су приказане 52 сцене.

Значајан период у развоју д. настао је током XIX в. Највероватније под утицајем светогорских радионица долази до успона д. на балканском простору. Тада делује велик број радионица мајстора који су неговали посебну дуборезачку технику -- копаницу, па су били названи копаничари. Значајан број дуборезачких мајстора долазио је из македонских области и припадао је породичним тајфама градитеља и зографа. Ови дуборесци били су водећи мајстори свога доба који су радили широм балканског подручја, за потребе свих верских, етничких и националних заједница. Израђивали су декоративне елементе за украшавање богатих кућа на османском Балкану, као и најрепрезентативније форме у ентеријерима православних храмова. Током XIX в. дуборесци из македонских области често израђују и иконостасе у српским храмовима. Мајстор Трајко из Скопља израдио је иконостасе параклиса Св. Димитрија 1813--1814. и Св. Николе 1818. у манастиру Дечани. Један од најпознатијих дуборезаца Петар Филиповић Гарка извео је крст на врху иконостаса Цркве Св. Ђорђа у Призрену 1829, a радио је и на иконостасу Цркве Св. Николе у Великој Хочи. Дуборезац Димитрије Станишев направио је трон за чудотворну икону Богородицу Пећку у Пећкој патријаршији и кивоте за мошти Св. Стефана Дечанског и Св. Јелене у Дечанима. Познати мајстор Макарије Негриев Фрчковски извео је у д. иконостас Цркве Св. Николе у Приштини који је 2004. страдао у пожару који су подметнули албански сепаратисти. Дебарски мајстор Иван Филов Аврамов направио је иконостас цркве Рождества Пресвете Богородице у Димитровграду. На подручју југоисточне Србије током друге половине XIX в. деловали су дуборесци из бугарских крајева, у чије репрезентативно дело спада иконостас Саборне цркве у Пироту, рад мајстора Стојча из Самокова из 1872.

Један од значајних дуборезаца био је Нестор Алексијевић Мирчески из села Осој, код Дебра. Он је заједно са другим члановима своје породице био изузетно активан и радио је на подручју Македоније, Бугарске и Србије, а дуборезачка активност првенствено је обухватала наруџбине православних хришћана, мада је радио и за потребе исламских богомоља. Д. Н. Алексијевића био је изразито добро прихваћен између два светска рата, када он израђује многобројне иконостасе. У његове дуборезне радове спадају иконостаси Карађорђеве цркве у Тополи из 1925--1928, параклиса Св. Ђорђа у Митрополији у Битољу 1932, Цркве Св. Ђорђа на Чукарици у Београду 1932, манастира Жиче из 1936, Цркве Св. Луке у Витомирици код Пећи из 1938, Цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани 1938--1940, као и владарски тронови из Цркве Св. Богородице у Скопљу (уништен у пожару 1944) и Цркве Св. Димитрија у Битољу из 1928--1929. После II светског рата Н. Алексијевић је наставио сарадњу са српском православном црквом, па је израдио иконостасе у Цркви Успења Пресвете Богородице у Великој Лужници код Крагујевца 1955. и Цркви Св. апостола Петра и Павла у Грошници код Крагујевца 1959. Између два светска рата д. се украшавају и јавни и приватни простори. Н. Алексијевић је, између осталог, извео у д. таваницу за трговца Ставру Трпковића у Београду 1929--1930. и намештај за маршала двора Бошка Чолак Антића 1935. Током XX в. у д. се често израђује стилски намештај. Интензивном обновом старијих и изградњом нових православних храмова од последње деценије XX в. дошло је до значајног коришћења д. приликом опремања црквених ентеријера, посебно иконостаса.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ћоровић Љубинковић, Средњевековни дуборез у источним областима Југославије, Бг 1965; М. Љубинковић, „Дуборезни иконостаси XVII века на Светој Гори", Хиландарски зборник, 1966, 1; Г. Томић, „Белешке о двема дуборезним иконицама", ЗЛУМС, 1969, 5; П. Момировић, „Иконографија дуборезних врата манастира Слепча", ЗЛУМС, 1970, 6; Т. П. Вукановић, „Дуборез манастира Св. Прохора Пчињског из XVI--XVII столећа", ВГл, 1971, 7; В. Хан, „Дуборез Србије, Македоније и суседних земаља у светлу орнаментике моравске школе", у: Моравска школа и њено доба, Бг 1972; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791--1848, Бг 1986; Д. Ќорнаков, Творештвото на мијачките резбари на Балканот од крајот на XVIII и XIX век, Прилеп 1986; Б. Несторовски, Р. Несторовска, Нестор Алексиев Мирчевски, Ск 2002; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007; Х. Р. Петровић, „Дуборезни крст српског мајстора јеромонаха Стефана, ктитора патријарха Пајсеја из 1626. године у Манастиру Грачаници на Косову", ЛЗ, 2011, 51; Н. Макуљевић, „Унутрашњост католикона манастира Хиландара у новом веку", у: Осма казивања о Светој Гори, Бг 2013; И. Женарју Рајовић, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839--1912), Бг 2016.