ДЕНИЋ, Павле

ДЕНИЋ, Павле, инжењер, професор, дипломата (Београд, 16. IV 1855 -- Београд, 3. I 1939). Завршио је Прву мушку гимназију у Београду 1871. а Војну академију 1875. у чину потпоручника. У Првом српско-турском рату 1876. учествовао је као поручник у борбама на Морави. У Другом српско-турском рату налазио се у штабу Шумадијског корпуса. Остао је у војсци до 1881, када је дао оставку. Стекао је 1886. диплому инжењера на Ecole des Ponts et Chossées у Паризу. Радио је као професор геодезије на Војној академији 1889. У време Намесништва и владе либерала постављен је августа 1892. за управника вароши Београда. Када је краљ Александар Обреновић преузео власт, Д. је ухапшен заједно са делом либерала. Постављен је поново за професора Војне академије 1896/97. Крајем 1897. именован је за генералног конзула у Солуну, а од средине 1899. у Скопљу. Водио је бригу о националној пропаганди, посебно о ширењу школства и просвете међу Србима у Турској. Издејствовао је да Срби добију цркву у Солуну и интернат за васпитавање младића и девојака из Солунског вилајета. У то време основано је и подигнуто преко 20 школа у Скопском вилајету. После неколико неуспелих атентата на њега повучен је 1900. у Београд, где је постављен за начелника Београдског округа. Тих година биран је и за посланика Народне скупштине. Постао је 1902. министар грађевина, а од марта 1903. био је и заступник Министарства иностраних дела у влади генерала Димитрија Цинцар-Марковића. После Mајског преврата повукао се из политичког живота, али је остао у вези са четничким војводама у Јужној Србији. У време окупације Србије именован је 1916. за члана Општинског одбора града Београда. Био је међу оснивачима Црвеног крста Србије, Друштва Св. Саве, дунавског Кола јахача „Кнез Михаило" и Инжињеријског удружења. Налазио се на челу Управе фабрике монопола дувана, Београдске банке, Београдске берзе, био је владин комесар при Привилегованој Народној банци и члан више тела других банака.

ИЗВОРИ: Српске новине, 1875 -- 1903; Шемати-зам Србије, 1876--1877, 1879--1882, 1890--1909, 1911--1912, 1914; Цариградски гласник, l. I 1898, 1; Време, 4. I 1939; Политика, 4. I 1939; 5. I 1939, 7.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије, III Бг 1905; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, III--IV, Бг 1923--1925; Историја српског народа, V, Бг 1983; Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835--1941), Бг 1988; Љ. Трговчевић, Историја Српске књижевне задруге, Бг 1992; В. Маријан, Влада Јована Ђ. Авакумовића, Бг 1996.

Д. Петровић