ДАРДАНЦИ

ДАРДАНЦИ, палеобалканска племенска заједница, која се према неким историјским изворима опредељује као илирска (Страбон, Апијан), док се у другим изворима Д. помињу као посебан народ (Полибије, Ливије, Помпеј Трог и др.). Према савременим истраживањима реч је о аутохтоној етничкој заједници, која је у различитим периодима своје историје била под утицајем илирске, односно трачке културе. Балкански Д. први пут се у историјским изворима помињу средином IV в. п.н.е., и мада се историчност овог Јустиновог податка код многих стручњака узима с резервом, тај извор је веома значајан, јер се у њему Д. и Илири помињу као два посебна народа. Први сигуран податак о Д. потиче из времена велике келтске најезде 279. п.н.е., када је дардански краљ (име није забележено) македонском краљу Птоломеју Керауну понудио помоћ од 20.000 војника. Птоломеј није прихватио понуду, па су Келти опустошили Дарданију, Пеонију и Македонију и продрли на југ, до Делфа, где су коначно били поражени. Након ових догађаја, неколико деценија нема података о Д. Они поново долазе у зенит историјских збивања на Балкану 30-их година III в. п.н.е. својим честим сукобима с јужним суседом, Македонијом. Према свом западном суседу Илирији Д. нису имали чврст политички став, јер се у једном тренутку појављују као савезници Илира против Македоније, а у следећем на страни Римљана против Илирије. Када је Македонија поражена и када је постала римска провинција (после 148. п.н.е.), Д. настављају да упадају на ову територију у савезништву с другим племенима, најчешће Медима и Скордисцима. У I в. п.н.е. Римљани надиру према Дунаву, а Д., иако пружају снажан отпор, бивају поражени. Покоравање Дарданије завршено је на почетку Августове владавине (крај I в. п.н.е.), али је она административно уређена тек 14. године, када је постала јужни део новоформиране провинције Мезије. У Прокопијевом спису De Aedificiis (VI в.) наводе се два града с именом Дардапара, чији префикс указује на Д., што је и последњи помен у историјским изворима у вези с овим древним балканским народом.

Територија Дарданије у старом веку није у потпуности позната и када се о њој пише обично се комбинују извори који потичу из старе ере и извори из римског периода. Дарданија је према тим изворима обухватала територију југоисточне Србије, северне Македоније, Косова (са Метохијом?) и источни део југозападне Србије. На северу, територија Дарданије се вероватно простирала до Западне Мораве, а захватала је, можда, и јужни део Тимочке Крајине. Д. нису имали своје писмо, него су користили грчки и латински језик, а једино по чему се лингвистички могу издвојити јесу нека аутохтона лична имена (Longarus, Bato, Etuta) или имена богова (Dea Dardania, Deus Andinus) и места (Dardapara). Археолошки подаци којима располажемо не могу се, нажалост, још са сигурношћу довести у везу са Д. из историјских извора, јер су могућности археологије при идентификацији етничке припадности праисторијских популација веома ограничене. Једини начин којим би се могла приближно одредити етничка припадност једне заједнице јесте њена идентификација преко доступних релевантних података, што би у овом случају била територија Дарданије, која је у извесној мери позната из историјских извора. На територији Косова и Метохије, затим у источном делу Рашке области, као и у јужном Поморављу и северној Македонији, која приближно одговара дарданској територији у позно бронзано доба и рано гвоздено доба (XIV--X в. п.н.е.) егзистирале су заједнице које су биле носиоци тзв. брњичке културне групе, назване по епонимном локалитету код Приштине. Неки археолози (Гарашанин, Тасић и др.) сматрају да би се већ заједнице ове културе могле назвати Протодарданцима, односно да је њиховом даљом етногенезом настала етничка заједница Д. У старије гвоздено доба (IX--IV в. п.н.е.) приближно исту територију насељавала је популација која је своје посуде украшавала на специфичан начин -- отискивањем назубљеног инструмента (радле) на површину суда. Ова популација, чији се специфичан начин украшавања посуда, према новим истраживањима, упркос хеленизацији задржао до V/IV в. п.н.е. (Ораовица код Прешева, Ранутовац код Врања и др.), дакле приближно у време када се Д. и помињу први пут у историјским изворима, може се са много већом сигурношћу поистоветити са Д. У позној антици реорганизацијом провинција Дарданија се одваја од провинције Мезије и постаје самостална провинција, чиме се на неки начин потврђује још увек присутан дардански идентитет на овим просторима. Они су се, по свему судећи, временом асимиловали с другим сродним аутохтоним народима, као и с народима који су касније пристигли на Балканско полуострво (Словени, Грци и др.), али су се у генетском запису савременог балканског становништва свакако делимично задржали и гени древних Д. Занимљиво је, међутим, да најстарији помен Д. (Дардана) потиче, заправо, из Мале Азије, у којој је забележено племе, као и више топонима с овим именом. У свом чувеном делу Илијада за које се сматра да је настало у IX в. п.н.е., а описује догађаје из XIII или XII в. п.н.е., Хомер наводи, између осталих народа, и малоазијске Д., као савезнике Тројанаца. Осим Д., у овом делу помињу се и друга малоазијска племена чија се идентична или слична имена јављају и на Балканском полуострву (Мизи=Мези, Фриги(јци)=Бриги и др.). У историјским изворима, међутим, ниједан од античких историчара не доводи у било какву везу палеобалканске и малоазијске Д., осим Диодора, који наводи да је Дарданос, родоначелник Д. владао многим племенима у Азији и „населио и Дардане, који су с оне стране Тракије", мислећи притом на унутрашњост Балкана. Неколико векова касније, грчки историчар Херодот, описујући крајолик у северозападном делу Мале Азије, којим је прошао персијски владар Кир у VI в. п.н.е., помиње и „дарданску земљу". Иако још од раног бронзаног доба повремено постоје извесне сличности у материјалној култури заједница из северозападног дела Мале Азије и са централног Балкана, још увек нема довољно археолошких аргумената да се ова два међусобно удаљена племена истог имена -- Д. -- позната из историјских извора идентификују са тим заједницама.

ИЗВОРИ: Diodor Siculus, V, 48, The Loeb Classical Library (ур. E. H. Warmington), London 1970; Хомер, Илијада (ур. Г. Накомчић), Н. Сад 2004; Херодот, Историја, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, „Дарданци", у: A. Бенац (ур.), Средњобалканска племена у предримско доба, Сар. 1969; D. Srejović, „Karagač and the problem of Ethnogenesis of the Dardans", Balcanica, IV, Bg 1973; M. Гарашанин, „Група Доња Брњица -- Горња Стражава", у: A. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, 4, Сар. 1983; Р. Васић, „Област источног Косова, јужне Србије и северне Македоније", у: A. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, 5, Сар. 1987; Ф. Папазоглу, „Илирска и дарданска краљевина", у: М. Гарашанин (ур.), Илири и Албанци, Бг 1988; Н. Тасић, „Гвоздено доба", у: Н. Тасић (ур.), Археолошко благо Косова и Метохије, Бг 1998; Н. Тасић, „Дарданци и дардански супстрат", у: Д. Митревски (ур.), Пирајхме, Куманово 2003.

А. Булатовић