ДРУШТВЕНА СВОЈИНА

ДРУШТВЕНА СВОЈИНА, посебан облик подељене колективне својине, заједничка својина житеља одређене друштвене заједнице, тј. целе земље, или локалне заједнице, региона, покрајине, општине и сл. Носиоци д. с. су сви припадници одређеног друштва (становници), који се том својином могу користити и њоме располагати. Добра у д. с. морају бити равноправно доступна свим субјектима друштва. Одговарајући енглески израз (social ownership) односи се на својину невладиних, друштвених или непрофитних организација и представља групну својину. Као својинско уређење примењена је у југословенском самоуправном систему, кад је 1953. након Уставног закона отворен процес подруштвљавања државне својине, а Основним законом о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива управљање од стране државних органа пренето на радничко самоуправљање, тј. радничке савете, управне одборе и директора. Уз промену система управљања на средствима за производњу створен је нови облик својине -- д. с., потврђен Уставом из 1963. У њему нема власника (појединац, институција или колектив), трећи битан елемент својине (abusus, право отуђења, уништења) није припадао никоме -- „нико нема својинска права на средствима" (Устав СФРЈ, 1974). Остала права својине припадала су радницима (usus, право употребе ствари) и радницима, држави, као и тзв. друштвеноправним лицима, попут комора, привредних удружења и сл., који су принудним чланаринама и доприносима узимали део прихода предузећа (usus fructus, право присвајања, тј. учешћа у расподели дохотка). До тада јединствена социјалистичка (државна) својина сада је, дакле, као д. с. на средствима за производњу подељена. Д. с. је била преовлађујући облик својине не само на средствима за производњу, а субјекти д. с. могли су бити и физичка лица (станарско право, закуп општинске земље).

У власничкој структури привреде Србије доминантну позицију имао је друштвени сектор. Просечна годишња стопа раста друштвеног производа сектора друштвеног власништва у периоду 1948--1989. износила је око 4,7% чиме је реални обим производње овог сектора био увећан од 1947. до 1989. око 7,2 пута. Пораст укупног броја запослених у привреди је претежним делом био остварен у сектору друштвеног власништва (у периоду 1952--1989. остварено је повећање броја запослених са 87 на 276 на 1.000 становника), чија заступљеност у укупној запослености остаје током периода 1947--1990. на високом нивоу (око 97%). Укупне фиксне инвестиције друштвеног сектора у 1988. у односу на 1952. повећане су 4,6 пута, односно њихов просечни годишњи раст у раздобљу 1953--1988. износио је 4,2%. Основни узрок нешто споријег раста укупног и per capita друштвеног производа у Србији у односу на југословенски просек је што су бруто фиксне привредне инвестиције per capita у Србији биле током готово четири деценије знатно испод просечних за целу привреду. Имајући у виду да је у том раздобљу нешто повољнији (од просека) маргинални капитални коефицијент, намеће се закључак да он, ипак, није могао довољно да неутралише исподпросечни обим инвестиција. Током 80-их година XX в. опадале су фиксне инвестиције и у приватном и у друштвеном сектору. Јасно је да је читава наша привреда била у тешкој кризи, али се она у најзаоштренијем облику јављала у сектору друштвеног власништва, који је навикао на привилегован институционални (привредно-системски и економско-политички) третман. У друштвеном сектору, пак, непривредна улагања учествовала су знатно мање у његовим укупним фиксним инвестицијама у односу на сектор индивидуалне својине.

Једна од главних карактеристика д. с. је да постоји власничко право појединца над д. с., али не и тржиште власничких права, тј. она се не могу купити нити продати. Власничко право појединачног субјекта везано је за радни однос, престанком радног односа он губи то право. Запослени у друштвеним предузећима имају три власничка овлашћења: право на управљање предузећем, право на учешће у присвајању добити предузећа и право на одлучивање о статусним променама предузећа (али, не и његову продају; то право стекли су тек у процесу приватизације, иницираном 1989. Законом о промету и располагању друштвеним капиталом који, међутим, није имао упориште у тадашњем Уставу).

Ограничавање и приватизовање д. с. почиње крајем 1980-их. Укидањем Закона о удруженом раду и усвајањем Закона о предузећима отпочео је процес трансформације д. с. у приватну, што ће на крају довести до потпуног нестанка д. с. Један од главних доктринарних разлога за укидање д. с. је тврдња да она не мотивише произвођаче на јефтину, квалитетну и захтевима купаца прилагођену производњу роба. Притисак да се добит прелива у плате запослених онемогућује акумулацију добити и стварање инвестиционих средстава намењених расту предузећа.

Д. с. не може да увек обезбеди ефикасно коришћење ресурса. Кад на неким природним ресурсима нису дефинисана својинска права, изостаје ред у њиховом коришћењу, односно јавља се тзв. расипање ренте. Поједностављено објашњење тог феномена даје пример рибарења у водама које не припадају никоме, а као ограничен ресурс имају важну улогу у производњи -- рента се исцрпљује претераним искоришћавањем вода и друштвено штетним исцрпљивањем рибљих ресурса. Без својине не само да се природни ресурси обезвређују, него долази до уништавања доприноса које би они могли да пруже производњи ако би били у сређеном власничком режиму. Губљење ренте као цене природног ресурса, односно њено одсуство, резултира, дакле, трагичним исходом и у економском и у еколошком погледу. Режим ничије ствари (res nullius) или слободног приступа образац је ове појаве познате као „трагедија заједништва". У режиму отвореног приступа неефикасност је пре правило него изузетак (пример ефикасне колективне својине је режим коришћења права на пашу у Швајцарској).

Д. с. је замишљена као ослобођење социјалистичког друштва од државне својине и преусмеравање управљања својином ка појединачном, друштвено организованом грађанину. Према Уставу из 1974, поред других категорија, основу положаја и улоге човека чини и д. с. средстава за производњу, која „искључује повратак било ког система експлоатације човека и која, укидањем отуђености радничке класе и радних људи од средстава за производњу и других услова рада, обезбеђује самоуправљање радних људи у производњи и расподели производа рада и усмеравање развоја друштва на самоуправним основама". Дефинисана је као „основа слободног удруженог рада и владајућег положаја радничке класе у производњи и у друштвеној репродукцији у целини, као и основа сопственим радом стечене личне својине која служи задовољавању потреба и интереса човека" (Устав из 1974). Замишљена је тако да нико не може самостално ни по којем основу присвајати производ друштвеног рада, ни управљати и располагати друштвеним средствима за производњу и рад нити вршити дистрибуцију стеченог, будући да нико нема апсолутно право својине над друштвеним средствима. Основ управљања друштвеним добрима и присвајања производа друштвеног рада може бити једино рад човека, а појединцу је зајамчено право својине на предмете који служе личној потрошњи, или задовољавању њихових културних и других личних потреба. Приватна својина постојала је у пољопривреди и занатству. Станови су били претежно у д. с., али и са зајамченим станарским правом (трајно коришћење), а постојали су и станови у приватној својини. Међутим, покушај остваривања уставно-нормативног друштвеног пројекта заснованог на хуманој оптимистичкој визији људске будућности (договарање и споразумевање свих о свему, свесно владање економским законитостима и уређивање услова живота у складу с њима, рад као прва животна потреба и средство људског потврђивања, доминација дугорочних демократских процедура и нехијерархичности у одлучивању, једнакост свих чланова друштвене заједнице, сарадња и толеранција у погледу квалитета и рока итд.), а не на делимично правичним, тржишним, али ипак цивилизацијским, критеријумима (економска принуда, неизвесност, непредвидивост и ризик, својина, власт, монополи, неједнакости, борба за свакодневну егзистенцију, конкуренција, капитал однос, безобзирна јагма за успехом, новцем и повлашћеним друштвеним статусом, конфликт међу слојевима и појединцима, те економску неефикасност, мање прихватљиве од оних у друштвима утемељеним на приватном власништву, робном привређивању и тржишној логици) показао се као сукоб мисаоне конструкције са стварношћу. Уставом Републике Србије из 2006. постојећа д. с. претвара се у приватно власништво, док се гарантује равноправност задружне и јавне својине. Јавна својина је одређена као државно власништво, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе.

ИЗВОРИ: Уставни закон о основама друштвеног и политичког уређења Федеративне Народне Републике Југославије и савезним органима власти, Службени лист ФНРЈ, 1953, 3; Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Службени лист СФРЈ, 1974, 9.

Литература: И. Максимовић, Теоријске основе друштвене својине: студија о самоуправним односима присвајања, Бг 1974; Б. Ферфила, Економија и политика друштвене својине, Бг 1989; Д. Марсенић, Економска беспућа и излази, Бг 1990; А. Гамс, Својина, Бг 1991; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Љ. Маџар, Својина и реформа, Бг 1995; Б. Бујишић, „Легитимитет и легалитет југословенске приватизације", у: Економија и право, Бг 1998; М. Лабус, Основи економије, Бг 2006; Економски речник, Бг 2010; С. Деветаковић, Б. Јовановић Гавриловић, Г. Рикаловић, Национална економија, Бг 2019.

Г. Рикаловић; Д. Молнар; И. Пајовић