ДИНУЛОВИЋ, Предраг

ДИНУЛОВИЋ, Предраг, редитељ (Нови Сад, 23. XII 1917 -- Београд, 4. VIII 1991). Потиче из чувене глумачке породице (отац Радивоје, мајка Слава, сестре Дана, Деса и Мила), те му је живот од почетка био усмерен на путујућа позоришта. По дипломирању у Драмском студију на Музичкој академији био је мобилисан, а онда је допао у немачко ропство. Редитељско искуство стиче у непрофесионалним условима, у заробљеничком логору Баркенбрику, потом у Хамерштајну, где је у договору с Французима, чије је позориште било развијено, уступљена сцена на којој је изводио скечеве и рецитације. После рата започиње професионалну каријеру у Народном позоришту у Нишу (1945--1949). Уместо стручног усавршавања с Миром Ступицом у СССР-у (1946/47), одлази на војну вежбу у Валандово где добија награду Републике Србије за редитељски рад. Током сезоне 1949/50. прелази у НП у Београду. Kao управник Београдског драмског позоришта (1950--1962) постиже велик успех у пласирању тог позоришта у Југославији. Био је управник и редитељ НП Босанске Крајине у Бањалуци (1968--1974), а богат позоришни рад заокружује радом у НП у Београду (1974--1979). Залаже се за светски репертоар, посебно америчке модерне драме (Т. Вилијамс, А. Милер и сл.). Значајно је допринео у области драмске режије (преко 200 представа) и позоришне анимације (управник, директор драме) у послератном развоју српског позоришта. Значајније режије: Р. Плаовић, М. Ђоковић, Вода са планине (1946); Н. Гогољ, Ревизор (1946); А. Н. Островски, Шума (1948); М. Горки, Малограђани (1948); Ђ. Јакшић, Станоје Главаш (1948); А. П. Чехов, Механа на главном друму, Медвед и Просидба (1950); Б. Нушић, Ожалошћена породица (1949); К. Трифковић, Честитам (1949); Б. Брехт, Мати (1975); Ж. Ануј, Руке Жане Марије (Пећина) (1976); Џ. Б. Пристли, Инспектор је дошао (1950), Опасна окука (1952); А. Милер, Смрт трговачког путника (1951), Лов на вештице (1955); Ф. Молнар, Легенда о љиљану (Лилиом) (1952); В. Шекспир, Укроћена горопад (1954); Б. Шо, Пигмалион (1956); К. Одетс, Велики нож (1957); В. Вишњевски, Оптимистичка трагедија (1957); Ж. Ж. Серафим, Сви свеци на гробљу (1962); М. Крлежа, Вучјак (1963), У логору (1964) и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Црвенчанин, Динуловићи, Бг 1997; Ф. Пашић, Београдско драмско позориште 1947--2007, Бг 2007; П. Волк, Преображење: Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007, Бг 2009.

А. Милошевић