ДЕАК, Ференц

ДЕАК, Ференц (Deák Ferenc), правник, политичар (Шојтор, Мађарска, 17. X 1803 -- Будимпешта, 28/29. I 1876). Пореклом је припадао средњем племству. После завршених студија права био је адвокат и нотар у жупанији Зала, која га је 1833. делегирала у Угарски сабор. Због огромног правног знања и привржености либералним идејама убрзо је постао један од вођа опозиције. Играо је пресудну улогу на сабору 1839--1840, пре свега у изради кривичног закона који се заснивао на тадашњим европским нормама. У расправи о државноправним питањима између Кошута и грофа Сечењија током 40-их година XIX в. стао је на Кошутову страну иако је сам био за умеренију политику, тј. за институционално решавање горућих питања и против популизма. Марта 1848. позван је да учествује у припреми тзв. мартовских, односно априлских закона и прихватио је место министра правосуђа у првој револуционарној мађарској влади Лајоша Баћањија. Залагао се за компромис са Бечом, а пошто су покушаји да се он постигне пропали, заједно са Баћањијем поднео је септембра 1848. оставку. Наставио је са учешћем у раду Сабора и био члан мировне делегације која је упућена код аустријског команданта Виндишгреца. Међутим, пошто није био у могућности да се придружи Сабору који се преместио у Дебрецин повукао се са политичке сцене. После слома револуције живео је на свом властелинству у Кехиди, које је продао 1854. и преселио се у Пешту, где је његов дом постао стециште противника апсолутистичког режима. Главни циљ му је било враћање на уставно стање из 1848. и у том смислу залагао се за пасиван отпор бечком двору. После пада Баховог режима око њега се 1861. окупила умерена, тзв. Странка адресе, која се залагала за споразум са бечким двором. У свом чувеном ускршњем чланку 1865. Д. је формулисао начела на којима је требало да се постигне Аустро-Угарска нагодба до које је дошло 1867. Сарадња између српске и мађарске опозиције постајала је слабија како су се мађарски политичари приближавали споразуму са аустријским владајућим круговима па им је подршка мањинских народа бивала све мање значајна. Мада су га истомишљеници и даље сматрали вођом странке, Д. је после Нагодбе био само посланик. Учествовао је у изради многих закона од којих је међу најзначајнијима био Закон о народностима из 1868, који је за српске либерале на челу са Милетићем представљао огромно разочарење.

ЛИТЕРАТУРА: Révai Nagy Lexikona, V, Budapest 1912; С. Гавриловић, Срем у Револуцији 1848--1849, Бг 1963; В. Крестић, Хрватско-угарска нагодба, Бг 1969; Т. Пал, Мађарска политичка јавност и српско питање на Балкану 1860--1878, Н. Сад 2001; Д. Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, Н. Сад 2006; З. Ђере, Мађарски и српски национални препород, Н. Сад 2009; В. Ђ. Крестић, Срби у Угарској 1790--1918, Н. Сад 2013.

Б. Бешлин; Т. Пал