ДРАЖИЋ, Драгутин

ДРАЖИЋ, Драгутин, инжењер технологије, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 5. V 1930 -- Београд, 6. II 2008). Математички факултет у Београду, Одсек за хемију, уписао 1949, али после завршене прве године прелази на Технолошки факултет, на којем дипломира 1956. У раној младости се бавио фотографијом, интересовао за хемију и у кући изводио разне експерименте, а током студија био активан у Фото и Кино клубу. После дипломирања запослио се на Катедри за физичку хемију и електрохемију Технолошко-металуршког факултета (ТМФ) где је био биран у сва звања од асистента до редовног професора 1978. Од 1959. до 1961. и током 1970. боравио је на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији, САД, тада водећој светској Електрохемијској лабораторији. Докторирао је 1965. на ТМФ-у. Предавао је Физичку хемију, Корозију, Електрохемијску кинетику и Електрохемијски двојни слој и адсорпцију. Био је шеф Катедре за физичку хемију и електрохемију (1981--1984, 1987--1995) и сарадник Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) у Београду од 1961. до пензионисања 2001, а од 1972. до 1975. и директор Института за електрохемију ИХТМ-а. Био је члан Одељења техничких наука САНУ: дописни члан од 1983, а редовни од 1991. Био је један од најзначајнијих научника друге половине XX в. у области електрохемије. Као истакнут педагог, научни радник и стручњак у области електрохемијских извора енергије, кинетикe електродних процеса, електрохемијских процеса таложења и растварања метала, значајно је допринео развоју београдске електрохемијске школе. У светској електрохемији је опште прихваћен механизам анодног растварања гвожђа који је предложио заједно са професорима Бокрисом и Деспићем (и J. O'M. Bockris, A. R. Despić, „The Electrode Kinetics of the Deposition and Dissolution of Iron", Electrochimica Acta, 1961, 4). Својим визионарским и интердисциплинарним приступом дао је велик допринос развоју физичко-хемијских наука у Србији и свету и њиховој примени у технологији и индустрији. Од многобројних објављених књига, монографских поглавља, научних радова и патената, значајнији су: и А. Р. Деспић, О. Татић Јањић, Основи електрохемије, Бг 1970; и J. O'M. Bockris, Electrochemical Science, London 1972; „Electrochemistry in Biology", у: MTP International Review of Science, Physical Chemistry, 1, 6, London 1973; „Iron and its Electrochemistry in an Active State", у: B. E. Conway, J. O'M. Bockris, R. E. White (ур.), Modern Aspects of Electrochemistry, 19, New York 1989. У оквиру више од пет деценија ангажовања у Српском хемијском друштву био је секретар, потпредседник, председник и почасни председник. Био главни уредник у часопису Journal of the Serbian Chemical Society (1985--2006), који је у том периоду постао међународно признат часопис на SCI листи. Заслужан је за увођење електронске базе научних часописа, сматрајући да озбиљан научни рад подразумева и сталан и лак приступ научним информацијама. У оквиру међународне активности био је национални представник у Комисији за електрохемију Уније за чисту и примењену хемију (IUPAC), национални представник у Радној групи за електрохемијско инжењерство Европске федерације хемијских инжењера (EFCE) и потпредседник Међународног друштва за електрохемију (ISE). За почасног професора Шандонг универзитета у Јинану у Кини изабран је 1985.

ЛИТЕРАТУРА: A. Despic, „Professor Dragutin M. Dražić. On the occasion of his 70th birthday", Journal of the Serbian Chemical Society, 2001, 66; В. Ђорђевић (ур.), Живот и дело српских научника, 13, Бг 2012.

Ј. Бајат