ДРАШКИЋ, Драгиша

ДРАШКИЋ, Драгиша, инжењер рударства, универзитетски професор (Ужице, 14. I 1926). Дипломирао 1951. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. Докторску дисертацију из области гравитационе концентрације одбранио 1960. на Рударско-геолошком факултету (РГФ) Универзитета у Београду. Специјализирао 1957. у Бохуму (Немачка) феномене оштрине раслојавања у процесима припреме минералних сировина (ПМС). Један је од пионира и водећих рударских стручњака који је дао значајне теоријске и практичне доприносе у ПМС, као и у подизању и организовању српске школе рударског инжењерства за ПМС. Запослио се 1951. на Рударском факултету (касније РГФ) у Београду, где је радио до пензионисања 1991. Био је дуго година шеф Смера и Катедре за ПМС, у два мандата продекан РГФ-а, председник Савета РГФ-а, научни саветник Рударског института у Земуну, где је иницирао и помогао формирање Завода за ПМС. На матичном факултету прошао је сва изборна звања, а за редовног професора изабран је 1974. Оставио је дубок траг у школовању многобројних генерација инжењера рударства, геологије и металургије, један је од иницијатора и организатора последипломских и докторских студија за ПМС на РГФ-у. Држао је наставу из предмета Индустријски процеси у ПМС и Пројектовање постројења у ПМС. Своје богато стручно искуство уградио је у многобројне пројекте индустријских постројења за припрему руда обојених метала (Лепосавић, Крива Феја -- Благодат, Први тунел, Ново Брдо, Тораница и Сасе у Македонији, Леце, Бор, Рудник), угља и неметаличних минералних сировина. Објавио је многе стручне и научне радове, аутор је три уџбеника (Индустријска примена ПМС, 1, 2, Бг 1975, 1986; Припрема неметаличних минералних сировина, Бг 1997). Ауторитетом и ангажовањем у раду допринео је угледу Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке Југославије, чији је био секретар и председник. Један је од оснивача и први председник Југословенског комитета за ПМС (1971), а био је и члан Међународног комитета за ПМС. Почасни је члан Академије инжењерских наука Србије (2005). Научним и инжењерским делом Д. је оставио упечатљив и трајан траг у развоју и достигнућима српске рударске науке, инжењерства и школе. Носилац је више признања: Ордена рада са црвеном заставом за доприносе у науци и струци, Повеље „Академик Љубомир Клерић" за животно дело у науци и инжењерству, Медаље Савеза рударских инжењера Пољске за доприносе међународној научној сарадњи и др.

ЛИТЕРАТУРА: Академија инжењерских наука Србије и Црне Горе, Бг 2005; Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века, Бг 2014.

С. Вујић