ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геца

ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геца, велепоседник, добротвор (Србобран, 1807 -- Србобран, 30. IX 1883). Потиче из породице која се крајем XVII в. из Вишњићева, код Гацка у Херцеговини, доселила у Суботицу, а одатле у Сентомаш (данашњи Србобран) када је укинута поморишка милиција. Отац Аврам био је богат и угледан човек. Прво му је име било Јован. Када је епископ Гедеон Петровић дошао да освети србобранску цркву, крстио га је и дао му своје име, а временом је из тепања добио надимак Геца. Похађао је српску школу у Србобрану. Пошто му је отац рано умро (1822), у 17. години оженио се миражџиком Персидом Летић (1805--1856) из Ченеја и добио је тројицу синова -- Александра Шандора, Новака Нову, народног капетана у револуцији 1848/49, Лазара Лазу, као и три кћерке. Преузео је вођење имања, које се састојало од 80 ланаца земље и већег броја коња, волова, оваца и свиња. Ударио је темеље богатства Дунђерских и повећао је своје поседе на више од хиљаду ланаца плодне бачке црнице. Неуморним радом и штедњом у периоду од пола века своју укупну имовину увећао је на неколико милиона форинти, упркос томе што је током револуције 1848. изгубио скоро три четвртине иметка. Тако велику материјалну штету надокнадио је захваљујући помоћи савремено образованог, вредног и проницљивог најмлађег сина Лазара, који је био покретачка снага многочлане породице. Упоредо с успешним економисањем на сопственом и закупљеном земљишту, уз бављење напредним сточарством, развио је трговину житом у обиму који дотле није виђен у Јужној Угарској, па је постао и највећи извозник у Угарској, што му је прибавило премије Дунавског паробродског друштва. Трговао је и дрветом, каменом, кречом, песком, угљем, вуном и кожом, надвладавши на тај начин ситне конкуренте, пре свих Јевреје и Немце. Обављао је дужност председника Сентомашко-туријске штедионице и био је представник Бачко-бодрошке жупаније. У великој мери помагао је све српске установе, а изузетно се ангажовао на унапређењу свих месних завода и општине из које је потекао. У родном месту је због своје племенитости уживао изузетно поштовање, пре свега због односа према српској сиротињи, за коју је неретко плаћао порез. Био је приложник Српског народног позоришта са 1.000 форинти. Задужбину од 20.000 форинти, коју је препустио на управљање Матици српској, оставио је за школовање сиромашних српских ученика средњих, занатлијских, трговачких или стручних школа. Део свог имања дао је за оснивање воћарске школе у Србобрану. Школа није основана, него је подигнут школски врт (воћњак и повртњак), који је назван Геданка. Носилац је титуле ц. кр. ордена Франца Јозефа. Најмлађи Д. син Лазар подигао је 1884. у славу свог оца на србобранском православном гробљу цркву „Светог Георгија", познатију као „Дунђерска црква", у чијој крипти се налази породична гробница Дунђерских.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Лотић, „Добротвори Матице српске и њихове задужбине", у: Матица српска 1826--1926, Н. Сад 1927; Д. Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва), Бг 1952; М. Томандл, Српско позориште у Војводини II (1736--1919), Н. Сад 1953; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Н. Сад 1956.

П. В. Крестић