ДОКТОРОВА КУЛА

ДОКТОРОВА КУЛА, један од првих архитектонских објеката грађених у Београду и Србији после II српског устанка, почетком XIX в., споменик културе и прва психијатријска установа у Србији. Д. к. је, као породичну кућу, саградио 1824. др Вито Ромита, Италијан рођен у Падови. Он је службовао у Букурешту и Цариграду, одакле га је Абдурахман-паша београдски довео за личног лекара 1823, доделивши му плац од шест и по хектара тада врло удаљеном од Београдске вароши, на западном Врачару, изнад Мокролушког потока, на брду Губеревац (названом по гробљу умрлих од губе), да подигне кућу, воћњак и виноград. Ромита 1824. прелази у службу књаза Милоша Обреновића за већу плату и кредит за градњу куће. Београдски паша га је оптужио да гради кулу на Врачарском брду Губеревац као фортификациони објекат, одакле ће бити могуће топовима гађати турску варош Калемегдан, па је тражио да се објекат сруши. Кућа је довршена уз посебно залагање књаза Милоша. Имала је подрум, приземље, спрат и таван, укупне површине 918 м^2^. Д. к. је за оно време била палата, архитектонски мешавина венецијанског и српског стила. Народ ју је због дебљине зидова и изгледа назвао кулом, а пошто је била породична кућа лекара, онда и Д. к. Ромита се укључио у политичке сплетке против књаза Милоша (што је овај убрзо открио), те плашећи се његовог гнева и могуће казне, отишао у Влашку 1827, где је умро 1828. Његов зет др Бартоломео Силвестер Куниберт 1835. преузима власништво Д. к., а 1837. продаје књазу Милошу.

После смрти књаза Милоша 1860, Д. к. је у оставинском поступку припала његовом сину Михајлу, а он, као нови српски књаз, 1861. у Д. к. оснива „Дом за с ума сишавше" и то Устројенијем од 34 параграфа. Први параграф гласи: „У Београду, у Д. к. оснива се 'Дом за с ума сишавше' у којем ће се чувати и лечити с ума сишавши из целе Србије", а девети параграф: „У ово ће се заведение примати, и у њему чувати и лечити само с ума сишавша лица сваке струке, згранута и од падајуће болести страдајућа, како мушка тако и женска, и то како одрасли тако и деца". Д. к. овим постаје место настанка прве болничке психијатрије у Србији и региону. Уређена је за смештај 25 болесника, али већ после четири године било их је 42. Према тадашњем Закону, у Србији је суманутим сматран онај кога за суманутог прогласи суд а не лекар. Првим Законом о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља у Србији, 1881, Дом за с ума сишавше преименован је у Болницу за психијатријске болести, једину у Србији.

Д. к. је у Краљевини Југославији 1934, при формирању првог катастра за Град Београд, укњижена као државно добро, а у СФРЈ 1970. постаје власништво града Београда, тј. право коришћења и располагања Д. к. и плацем од 18.896,6 м^2^ дато је Општини Савски венац. Општинске власти, од 2007. до 2010, Д. к. незаконитим одлукама изопштавају из области психијатрије: 2010. обијен је катанац на њеним улазним вратима, однета је документација, чувана опрема из историје психијатријског лечења и архива (историје болести), а на депонију је бачен и занавек уништен век и по историје српске болничке психијатрије! Томе се супротстављају управа Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" и њен директор проф. др М. М. Ненадовић, који иницира оснивање Одбора за ревитализацију и заштиту Д. к. од пренамене у саставу: В. Кањух, Ј. Марић (први председник), Ј. Букелић, С. Рашковић, С. Николић, М. Постић и В. Ђуровић. Одбор активно медијски делује кроз институције система, тражећи да титуларство над Д. к. преузме Р. Србија, а право коришћења трајно задржи Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" као историјски носилац институционалне заштите ментално болесних у Србији. Након конзерваторских радова, ревитализације, рестаурације и реконструкције, Д. к. треба да, поред резиденцијалне функције у области психијатрије, буде и Музеј о почетку и развоју болничког лечења душевних болесника у Србији.

ИЗВОРИ: Архива Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић"; Архива Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду; Архива Историјског музеја Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Данић, М. Цвијетић, Душевне болести у Србији -- Статистика Болнице за душевне болести -- за првих 30 година (1861--1890), Бг 1895; В. Михаиловић, Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804--1860, Бг 1950; М. М. Ненадовић, „Развој болничког лечења особа с менталним поремећајима", САЦЛ, 2011, 139 (супл 1).

М. М. Ненадовић; В. Кањух