ДИЈАЛОГ

ДИЈАЛОГ (грч. diavlogo": разговор), почетни и основни облик језичке интеракције између пошиљаоца и примаоца поруке, низ стимулативних и реактивних исказа који се узајамно смењују. Овај облик говора одређује ситуативност (утемељеност у комуникативној ситуацији), контекстуалност (условљеност претходним исказима), непланираност, низак степен организованости, али и дијалектички процес потраге за истином и литерарну форму. Сваки појединачно узети исказ може се сагледати ретроспективно и проспективно -- кроз његову повезаност са претходним исказима, али и онима који ће уследити касније. Учење о тексту као реплици д., као и о дијалошкој природи спознаје и постојања, разрадио је руски филозоф и филолог Михаил Бахтин. Целовитост сваког исказа у д., према Бахтину, одређују његова предметно-смисаона исцрпност, намера говорног лица, као и клиширани обрасци уобличавања почетка и краја, према којима се исказ сврстава у одређени говорни жанр -- примарни или секундарни. Примарни говорни жанр је комплексна комуникативна јединица која се састоји од елементарних интеракција (нпр. разговор), али је уједно и саставни део одређеног секундарног говорног жанра (нпр. романа).

Фокусирање пажње на д. као облику структурирања дискурса допринело је развоју комуникативне лингвистике. Д. на нивоу дискурса може се посматрати као: језички -- с обзиром на језик аутора, који тежи индивидуалном начину изражавања у оквиру задатог језичког система; комуникативни -- који се реализује путем прибегавања одређеном комуникативном жанру; културно-историјски -- између текста и времена у којем је текст настао; гносеолошки -- између аутора исказа и стварности и сл. У српској лингвистици посебна пажња посвећивана је појединим аспектима и типовима д., нпр. д. у епистоларном дискурсу, телефонски разговори, д. и говорна култура, д. у светлу развојне психолингвистике (разговор брата са сестром, како близанци уче да говоре итд.), д. у светлу теолингвистике, д. при отпочињању комуникације, интервјуи и др.

Љ. Поповић

Д. је заступљен у готово свим књижевним дјелима, у односима међу ликовима, дијелом и у филозофским и другим врстама текстова. У српску књижевност улази с преводима Библије (Стари и Нови завјет) и са богослужбеним текстовима писаним често у облику обраћања једног лика, учесника неке радње, другом (учитељ, свештеник -- ученик). Тзв. „сократовски дијалог" уводи у своје текстове Д. Обрадовић (од 1783. надаље), што ће утицати на есејистику и на приповједачке текстове идућих деценија. Д. је у свим драмским врстама главни облик комуникације међу ликовима, а њиме се откривају карактери, развијају радња, заплет и расплет. Такође је једно од уочљивих својстава епске и лирске, ауторске и народне поезије. У умјетничкој прози је (поред описа и приповиједања) основни облик устројства текста; постоје дијалошке приповијетке као цјелине, а најчешће се д. тиче ликова и њиховог међусобног односа у приповиједању. Појављује се и као д. аутора са читаоцем (Роман без романа Ј. С. Поповића).

Д. мртвих су врста д. која се води у царству мртвих (Хад, Елизијум). Поријекло му је у Разговору мртвих Лукијана из Самосате, грчког сатиричара из II в. н.е., са комично-сатиричним виђењима савременика и митолошке традиције из перспективе богова и личности које су мртве. Те је разговоре на српски превео Панајот Папакостопуло (Лукијанови Разговори мртваца, Бг 1874), а касније и Милош Н. Ђурић (Разговори мртваца, Бг 1957). У српској књижевности ова врста д. се налази већ у првим српским листовима (1792), свакако пренесена из европске штампе и под утицајем савременијих писаца (Фенелон, Фонтанел). У њима Харон, у грчкој митологији лађар који превози мртваце на онај свијет, разговара са познатим савременицима o политичким и ратним збивањима (руски војсковођа Потемкин, француски генерал Мирабо, аустријски цар Леополд). Такође, и ликови погинулих Срба, војника (Дамјан, Ранислав) живим говорним језиком коментаришу савремене војно-политичке прилике. Касније ће се варијанта овог облика препознати у алманасима средином XIX в. (Т. Павловић у ЛМС, 1833; Пчела П. Стаматовића, Годишњак Д. Медаковића), у полемичко-есејистичким „Писмима из Елизијума" Ј. Игњатовића (у листу Бршљан, 1886) и у шаљивим списима Ј. Јовановића Змаја („На оном свету", у листу Стармали, 1888). Савремену обраду овај мотив има у драми Д. Ковачевића (Сабирни центар, Бг 1983), те у роману Јована Радуловића (Прошао живот, Бг 1997), гдје умјесто разговора мртви размјењују писма. У новије доба жанр се појављује и у облику стрипа и кратке прозе.

Д. Иванић

ЛИТЕРТУРА: Ј. Деретић, „Први српски листови: Сербскија новини и Славено-сербскија вједомости", КИ, 1976, IX, 33; М. Матицки, Летопис српске културе, Бг 1997; Н. Стипчевић, „Разговори мртвих", у: Учитавања, Бг 1999; Д. Иванић, Стармали Ј. Ј. Змаја, Бг 2005; M. Бахтин, Естетика језичког стваралаштва, Н. Сад 2013.