ДАНИЛО III (млађи, Бањски)

ДАНИЛО III (млађи, Бањски), патријарх српски (?, око 1350 -- ?, 7. IV 1399/1400). Родио се у породици властелина који је имао поседе у крушевачком и браничевском крају. Отац му се замонашио и добио име Доротеј, а 1382. подигао манастир Дренчу. Око 1380. Д. је постао монах и најпре живео у манастиру Бањској. Највероватније је тада написао синаксарска житија Св. Симеона, Св. Саве и Св. краља Милутина, као и Службу Светом краљу Милутину. Прешао у манастир Дренчу 1382. и постао њен први игуман. Изабран за патријарха Српске цркве 1390. Имао је кључну улогу у преносу моштију кнеза Лазара из Приштине у Раваницу 1392. Исте године или нешто касније написао је Слово о Светом кнезу Лазару. Ово сложено и слојевито књижевно дело израста на значењима Косовске битке. Природа жанра слова условила је смењивање наративних и реторских токова казивања. Међу више ликова који се појављују у делу истиче се лик кнеза Лазара који обједињује сва неисказана хтења и одређује пут који неминовно води кроз жртвовање зарад победе над „поднебеским властима зла". У Служби Светом краљу Милутину упућује се молба краљу да се измоли за избављење од надошлих беда и од „насиља безбожних Агарена". У преписима Службе који прате изворни облик дела краљ Милутин се спомиње као трисветла звезда која озарује „сву Српску земљу", а у преписима који су настали по преносу његових моштију у Софију додато је „и Бугарску земљу".

Т. Јовановић

Када је у септембру 1389. умро патријарх Спиридон, на чело Српске цркве, као прелазно решење, по други пут је постављен Јефрем. Сабор за избор новог поглавара одржан је у Жичи, на иницијативу Лазаревића, вероватно у јесен 1390. или почетком 1391. На том сабору изабран је Д. Једно од првих задужења новог патријарха било је пренос моштију кнеза Лазара из цркве Св. Спаса у Приштини у манастир Раваницу и канонизација српског кнеза. Д. је био одан Лазаревићима и њиховој политици. Устоличио је кнеза Стефана на власт када је постао пунолетан. У српској дипломатици остало је забележено име патријарха Д. који је потврдио одлуке Лазаревих наследника да разбаштине властелина Обрада Драгослалића због невере, а његову баштинску цркву приложе Хиландару. Патријарх Д. издао је повељу 8. VI 1395. манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори, којом потврђује дарове кнегиње Милице са синовима. У једном летопису је забележено да је умро 7. априла, највероватније 1399. или 1400.

М. Копривица

ДЕЛА: Правила молебнаја, Римник 1761, Венеција 1765; Србљак, Бг 1861; Ђ. Трифуновић, Д. Богдановић, Србљак, II, Бг 1970; Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија, Бг--Кг 2000.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српског средњег века, Бг 1912; В. Ћоровић, „Силуан и Данило II, српски писци XIV--XV века", Глас СКА, 1929, 136.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу", ЛМС, 1875, 117; С. Новаковић, „Косовски мученик, I", Хришћански весник, 1879, I; Ђ. Радојчић, „Избор патријарха Данила III и канонизација кнеза Лазара", ГСНД, 1940, 21; Р. Новаковић, „Да ли је Данило изабран за патријарха 1390. године?", ПКИЈФ, 1960, 24; Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју, Круш. 1968; Косовско страдање и небеско царство, О кнезу Лазару, Бг 1975; М. Пурковић, Српски патријарси средњег века, Диселдорф 1976; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1980; Ђ. Трифуновић, Смрт и лепота у српским средњовековним списима о кнезу Лазару и косовском боју, Манастир Раваница, Бг 1981; Љ. Јухас Георгиевска, „Повесно слово о кнезу Лазару", Даница за годину 2000, 1999, VII.