ДОКМИР

ДОКМИР, село у Шумадији, на јужној периферији Тамнаве, источно од пута Шабац--Ваљево. Општинско средиште Уб је 14 км североисточно од села, а повезани су локалним путем. Изграђено је на изворишној челенци реке Докмирица, десне притоке Уба (слив Саве). Дисперзивног је типа, заузима велику површину на 120--210 м н.в. и у њему нема знакова груписања кућа. Постанак села везује се за градњу манастира Богородичиног Ваведења у другој половини XIV в. Савремено староседелачко становништво досељено је у XVIII и XIX в. из Старог Влаха и Колубаре. Током друге половине XX в. овде се усталила константна депопулација. Године 1953. село је имало 928, а 2011. 431 становника, од којих су 83,5% били Срби, а 14,8% Роми. Највише економски активног становништва било је упослено у пољопривреди (80,2%). Поред манастира у селу се налазе основна школа, земљорадничка задруга са погоном за сушење шљива, млин и рибњак.

Д. Р. Гатарић

Манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице потиче из друге половине XIV в., а традиција изградњу смешта у време Косовске битке. Ктитор није познат, а по народном предању основала га је Дока, једна од четири сестре (поред Петке, Марке и Степане) које су подигле по један манастир. У ствари, манастир своје име дугује имену села Д., као и река Докмирица, који су старији од манастира. Први писани податак потиче из 1724. када је за свештеника постављен Тимотеј Радојевић, а 1727. поп Милисав. Године 1734. страдао је од земљотреса. До 1739. поново је обновљен. Спалио га је 1788. Махмут-паша Бушатлија, али је обновљен и поново страдао после слома Првог српског устанка. Обновљен је 1828. у време игумана Јоасафа, али је после 1837. претворен у парохијску цркву. Нова црквена зграда грађена је 1973--1976, а 1992. усељењем сестринства из манастира Житомислића, којима су Хрвати разорили манастир, поново је васпостављен. У темељу једнобродне грађевине храма уочљива је традиција рашке школе, а у декорацији моравска школа; ваљкасти тамбур куполе на четвртастом постољу над средишњим делом храма, полукружна олтарска апсида. Четвртасти звоник над притвором новијег је датума. Нема сачуваног живописа испод малтера, а сачувано је нешто икона из XVIII в. Уз јужну фасаду храма прислоњен је стећак на којем је исклесан лик ратника.

Р. Милошевић

За манастир је везана народна школа, смештена у некадашњем манастирском конаку. Радила је свега осам година 1780--1788, до почетка Турско-аустријског рата 1788--1791. Основао ју је и водио докмирски јеромонах Јоаким Суботић. Прве податке о овој школи оставили су крајем XIX и почетком XX в. потомци њених полазника, Марко Молеровић из Степања и Андрија Давидовић из Гвозденовића чији је отац био докмирски ђак. Циљ ове двогодишње школе био је да своје ђаке оспособи за свештенички, сликарски, каменорезачки и учитељски позив. Сматра се да је поуке у црквеном сликарству једно време давао сликар Теодор Стефановић Гологлавац. Кроз докмирску школу прошло је неколико генерација ђака, од којих су многи били потоњи истакнути људи устаничке Србије. Након завршене школе полазници су саветовани да даље усавршавање наставе у Срему, што су многи и чинили.

Сликарски домети су недовољно истражени. Познато је да су иконе у степањској цркви, које су за собом оставили свештеници Дамњан Ђелмаш и Аћим Поповић и у докмирској цркви игуман Јосиф и Васиљ Пуреш припадале овој сликарској школи, но до сада нису прецизно атрибуиране. Из докмирске сликарске школе потекао је Рафаило Нешковић -- Хаџи Рувим, калуђер и утицајни народни предводник. За собом је оставио неколико цртежа, записа, резаних крстова и дубореза у Ћелијама, Студеници, Бранковини и Боговађи. Из ње је такође потекао и Петар Николајевић Молер, рођак Хаџи Рувима, који је своје појединачне иконе оставио у цркви Рабровица, Боговађи, манастиру Крчмаре, цркви у Пецки, Степањи, Гучи и манастиру Ћелије. Живопис докмирске цркве настао у обнови 1802. приписује се такође Петру Молеру и његовим сарадницима.

Ан. Костић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Павловић, ,,Једна заборављена школа", СКГ, 1909, 22; П. Поповић, „Надгробни споменик код цркве Докмирске", ПКЈИФ, 1930, 10; М. Ћоровић Љубинковић, Р. Љубинковић, „Докмир", у: Археолошки споменици и налазишта у Србији, I, Западна Србија, Бг 1953; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије (1791--1848), Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.