ДАЛМАТИНСКА ЕПАРХИЈА

ДАЛМАТИНСКА ЕПАРХИЈА, административна област православне цркве, наследница старе цркве у Далмацији чији је почетак у апостолском времену, будући да су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали у Далмацији (2. Тим 4,10). Евсевије Кесаријски напомиње да је апостол Павле поставио Тита да управља црквом у римској провинцији Далмацији. О томе говори и Јероним Далматинац у тумачењу поменуте Павлове посланице. Име области дали су стари Римљани по илирском племену Далмата, који су живели на том простору. Као управна јединица римског царства, Далмација је обухватала острва, источну обалу Јадранског мора и сав простор до Дрине, па и преко ње до Колубаре у Србији. Иако се касније географски појам ограничио само на острва и узан појас јадранске обале, дуго је трајало оријентисање по старој провинцији. У франачким аналима из 828. који се приписују Ајнхарду за Србе пише да су народ који држи велик део Далмације. Два века касније, у време Комнина, Грци називају Србе Далматима, а Јован Кинам (1143--1230) пише да се Рас налази у Далмацији. Сплитски архиђакон Тома (XIII) пише да се Бар и Улцињ налазе у Горњој Далмацији (Superior Dalmatia). Нешто слично налази се у једној повељи Стефана Првовенчаног где се Скадар лоцира „вь истин҅нѣи дал҅матии соушь".

До поделе хришћанске цркве владала је једна црквена организација у целој Далмацији. После 1054. римокатолици и православни успостављају сваки своју сопствену организацију. Јужну Далмацију населила су српска племена у доба досељавања на Балкан, а северну од X в. Већ у XIV в. постоје српски манастири Крупа, Крка и Драговић, о којима су касније бринули и српски деспоти из Срема. У приморским градовима било је мало Срба али много Грка, а ситуација је постала тежа када је у Далмацији нестало византијске власти иако је остала под духовном влашћу Цариграда. Од 1420. су под млетачком влашћу, а цариградски патријарх им је постављао архиепископа у Венецији са титулом филаделфијски. Млетачка република није бирала средства да православне преведе у унију, тј. покатоличи, те су у православним храмовима подизани римокатолички олтари, а касније су у потпуности присвајани.

Нов талас српских досељеника дошао је после турског освајања тих крајева (1540), из којих се претходно становништво разбежало. Турци су од Далмације са Ликом и Крбавом формирали клишки и лички санџакат босанског пашалука. Одмах по обнови патријаршије, Макарије именује дабробосанског митрополита за свог егзарха у Далмацији, који због тога седиште из Бање у Дабру преноси у манастир Рмањ. Игуман манастира Крке, којег су бирали представници цркве и народа, био је митрополитов намесник за Далмацију. Епископ Епифаније (Стефановић) пренео је седиште из Рмња у манастир Крку (пре 1645) и потписивао се „Божијеју милостију митрополит Далмације". Духовни надзор над Боком которском и јужном Далмацијом имали су и даље зетски и хумски епископи. Нов талас избеглица стигао је у Далмацију у време Бечког рата (1683--1699), а патријарх Арсеније III шаље у Далмацију једног за другим четири епископа: митрополит Атанасије резидира у Кули Атлагића код Бенковца, епископ Стефан у Книну, епископ Кирило код Задра, а епископ Василије у Крки. Када је по завршетку Млетачко-турског рата (1714--1718) Книнска крајина ослобођена од Турака, патријарх Арсеније III поставља Стефана (Љубибратића) за сталног епископа са титулом „митрополит и примас целе Далмације". Међутим, Млечани су га протерали јер није признао јурисдикцију филаделфијског митрополита, унијата. Када су Карловачким миром (1699) Далмација, Бока которска и Мореја припале Млецима, одузете су од пећког патријарха и потчињене грчком филаделфијском архиепископу у Венецији који је прихватио унију са Римом. Не прихватајући такво решење и остајући верни свом патријарху, бококоторски Срби су све до почетка XIX в. признавали цетињског митрополита за свог духовног поглавара. Шибеничани су прихватили избеглог херцеговачког митрополита Саватија (Љубибратића), а патријарх Мојсије (Рајовић) долази у Далмацију да охрабри Србе. Ови напори дали су краткотрајне резултате јер су Млечани протерали Стефана, Саватијевог синовца и наследника, и Симеона (Кончаревића). Млечани потпуно ускраћују Србима право да имају свог епископа и забрањују српским архијерејима да врше епископску службу у Далмацији. Од тада се Срби обраћају епископима у Босни, Хрватској и Славонији, а управу је и даље водио архимандрит Крке. Тек после више устанака и руске интервенције, укинут је 1780. закон по којем православни морају да прихвате унију. У Млецима је поново устоличен грчки епископ у чијој су јурисдикцији били сви православни у Далмацији, Боки, чак и Истри, где се у XVI в. насељавају Срби из Црне Горе. Миром у Кампоформију (1797) нестала је Млетачка република, а Истра, Далмација и Бока которска припале су Аустрији. Стање се није много побољшало јер су и они ускратили Србима право на српског епископа у Далмацији потчињавајући их римокатоличким бискупима.

Миром у Пожуну (1805) дошло је до нове поделе територија, па су Истра, Далмација и Бока которска припале Французима. Наполеон је 1808. издао закон о верској толеранцији којим су далматински Срби добили верску слободу. Истовремено Наполеон одлучује да се у Далмацији о државном трошку оснују самостална српска епархија (којој припадају Пула и Перој на северу и Бока которска на југу), конзисторија и богословија. Први епископ далматински постаје Венедикт (Краљевић), који је побегао из Босне и сместио се у Шибеник, а архимандрит Герасим (Зелић) постаје намесник бококоторског викаријата. Када је Аустрија повратила Далмацију, задржала је Наполеоново уређење, али су њени управници ипак настојали да спроводе унију задобивши за то и епископа Венедикта. Доласком тројице Русина, унијата, за професоре богословије у Шибенику, избила је 1820. буна у којој је убијен каноник Ступницки, а епископ и остали унијати се разбежали. Српска црква у Далмацији дошла је 1828. у јурисдикцију Карловачке митрополије само у духовном погледу, иначе је у великој мери била самоуправна, али спуштена са митрополије на ранг епархије. Од тада почиње нешто мирнији развитак цркве у Далмацији, иако уз сталну борбу са унијатима. Због опирања унији протерани су епископи Јосиф (Рајачић) и Пантелејмон (Живковић), епископ Јеротеј (Мутибарић) насилно је уклоњен из епархије и премештен.

Једно кратко време носила је назив Далматинско-бококоторска епархија: тада је у њеном саставу Бока которска имала засебан викаријат, а то је у наслову своје титуле носио Јосиф Рајачић за време свог епископства у Далмацији (1827--1833).

Од 1836. до 1843. у Далмацији није било епископа, а карловачки митрополит био је принуђен да епархијом управља уз помоћ намесника. То је био разлог да седиште из Шибеника пренесе у Задар. Отпор унијаћењу приказао је Симо Матавуљ у новели Пилипенда. Ипак, епископи Стефан и Никодим успели су да изврше реорганизацију Д. е. и одбране Србе од унијаћења. Када је 1849. проглашена равноправност вероисповести, велик број поунијаћених Срба вратио се у православље. Њеној јурисдикцији припадали су Срби у Трсту, Пули, Пероју и целој Истри, због чега је у неким периодима називана Далматинско-истарска. Од Д. е. узети су 1870. Бока и Дубровник за посебну епархију са седиштем у Котору. Обе епархије ушле су 1874. у Буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, који је припао јурисдикцији Д. е. Епископ Никодим (Милаш) принуђен је да поднесе оставку 1911. јер није прихватио понуду да стане на чело тзв. Бечке митрополије. С обзиром на то да је 1918. Задар припао Италији, седиште је враћено у Шибеник јер у Сплиту још није био створен епархијски центар. Иако су га држали Италијани, Задар је припадао јурисдикцији Д. е. Уз добијен канонски отпуст од Буковинско-далматинске митрополије, прикључила се јурисдикцији Карловачке митрополије. Уједињењем српских цркава постала је саставни део васпостављене Српске патријаршије.

Уставом из 1931. добила је од епархије Дабробосанске срезове ливањски и гламочки, од укинуте Бихаћке епархије босанско-петровачки срез, од Горњокарловачке Госпић, Градачац, Доњи Лапац и Удбину. Захумско-херцеговачкој епархији предала је срез Метковић и острво Корчулу, а епископу је наложено да седиште епархије премести у Сплит. После II светског рата у састав Д. е. враћен је Задар са својим залеђем, а Устав из 1947. одредио је да седиште буде у „Шибенику, односно Сплиту". У II светском рату доста храмова је порушено и оштећено, што се поновило и у рату приликом распада СФР Југославије. Свештеници су избегли у Србију, а у Шематизму за 1996. за многе парохијске свештенике пише „протеран" или „судбина непозната".

Епархија је бринула о образовању православних свештеника, због чега је у манастиру Крки 1615. отворена најстарија српска богословија. У Шибенику је 1833. отворена Православна клирикална школа са петогодишњим школским програмом, потом је премештена у Задар 1841, а од 1855. примала је ученике из Босне и Херцеговине. У почетку је примала ученике са завршеном основном школом, од 1863. оне са завршеном гимназијом, а 1919. престала је с радом. У манастиру Крки 1964--1970. радила је двогодишња, а од 1967. петогодишња богословија. Школске 1995/96. радила је на Дивчибарама код Ваљева, а 1997--2002. у Србињу (Фоча), да би се после тога поново вратила у манастир Крку. Епархија је данас организована у четири архијерејска намесништва (бенковачко, книнско, сплитско, шибенско), са 30 парохија и једва петнаестак свештеника, јер су многи избегли током рата за разбијање Југославије. Духовној и националној свести Срба у Далмацији доприноси шест манастира -- пет мушких (Василије Острошки -- Црногорци, Драговић, Крка, Крупа и Лазарица) и један женски (Св. великомученица Недеља у Оћестову).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Халовацки, Унијаћење у Далмацији у првој четвртини овог столећа, Н. Сад 1888; Н. Милаш, Православна Далмација, Бг 1989; Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству: од XV до XIX вијека, I, Задар 1899; П. Пузовић, Српска православна црква: прилози за историју, 2, Бг 2000; Црква, календар СПП за 2006.

Р. Милошевић