ДРАШКИЋ, Мирослав

ДРАШКИЋ, Мирослав, етнолог (Скопље, 26. II 1930 -- Београд, 6. XII 1975). Ди-пломирао 1953. на Групи за етноголију Филозофског факултета у Београду. На ФФ у Загребу одбранио је докторску тезу „Анализа народних ношњи северозападне Босне" 1965. У његовом раду распознају се две битне фазе: стручно-музеолошка и научна. Етнолошка теренска истраживања вођена музеолошким и научним усмерењима започео је 1953. у Босанској Крајини. Трагао је за етнографским специфичностима становништва западне Босне и суседних области, што је утицало и на Д. професионалну и научну афирмацију. Прво ради у Музеју Босанске Крајине у Бањалуци од 1954, а потом долази 1963. на место кустоса у Етнографски музеј у Београду. Поред кустоског посла (реферат етно-парка), обављао је и функцију начелника Одељења за проучавање народне културе. Виши кустос ЕМБг постаје 1969. Од 1972. ради у Етнографском институту САНУ у Београду, а од 1974. постаје и председник Радне заједнице Института. Радио је на истраживањима етничких процеса и учествовао у монографским проучавањима предеоних целина. Стручно и професионално активан, дуго година је обављао функцију секретара Етнолошког друштва Југославије. По оснивању Савеза етнолошких друштава Југославије, 1975. постаје први потпредседник. Био је члан и других асоцијација: Савета Музеја примењених уметности, Одбора за уметност и споменике културе културно-просветне заједнице Србије итд. Покренуо је и био главни и одговорни уредник публикације Зборник крајишких музеја у Бањој Луци, главни и одговорни уредник часописа Музеји, члан редакционог одбора Гласника заједнице музеја Србије и Гласника Етнографског института САНУ, уредник у две монографије САП Косово и Бор и његова околина. Најзначајније резултате стручног и научног рада Д. је остварио у области традиционалног одевања становништва, мада се бавио и симболиком и значењима надгробних споменика, етницитетом, значајем народног стваралаштва и другим етнолошким темама. Први објављен рад о одевању је у коауторству са Н. Павковићем „Народна ношња из Осата" (Чланци и грађа за културну историју источне Босне, I, Тузла 1957), а потом следе: „Прилог проблему типологије народних ношњи у СР Србији", „О типологији народних ношњи" (ГЕМ, 1963, 26); „Проучавање народних ношњи Тихомира Ђорђевића" (ГЕИ, 1973, 22). Народну ношњу Д. је посматрао као нужну и функционалну потребу, те је истицао утицај природне средине на одевање становништва. Осим тога Д. је проучавао народно стваралаштво -- кроз анализе народне уметности и занатства (о кожухарству, млиновима, ћилимарству). Музеолошка проблематика, расправе о музејима под ведрим небом и њиховом значају за културу тематски је обрађена у чланцима везаним за етно-паркове у Србији. Сматрао је да музејске предмете треба „оживети" и посматрати у простору амбијенталних целина. Бавио се проучавањима и надгробних споменика, посебно појавом „празних гробова" -- крајпуташа. Део научног рада посветио је и истраживањима етничких процеса, те су уследили радови о етногенези, етничкој историји и етничким процесима.

ДЕЛА: Народне ношње северозападне Босне, I, Бл 1962, II, Сар. 1972; Крајпуташи околине Краљева, Бг 1967; Библ., ГЕМ, 1975, 38.

ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, „Стручно-научна делатност др Мирослава Драшкића; In memoriam", ГЕМ, 1975, 38; М. Јовановић, Д. Николић, „Мирослав Драшкић и његов допринос проучавању народних ношњи", ГЕИ, 1976, 25; Н. Пантелић (ур.), Споменица Етнографског института 1947--1997, Бг 1997.

В. Марјановић