Прескочи до главног садржаја

ДВОРНИКОВИЋ, Владимир

ДВОРНИКОВИЋ, Владимир, филозоф, етнопсихолог, универзитетски професор (Северин на Купи, Хрватска, 18. VII 1888 -- Београд, 30. IX 1956). Основну школу је учио у Дрежнику и Земуну, а гимназију у Земуну и Сарајеву. Као гимназијалац био је спенсеровац и хекеловац. Да би слушао В. Јерусалема, студирао је филозофију у Бечу (од 1906), где је код Ф. Јодла 1911. и докторирао тезом „Von der Notwendigkeit der psychologischen Begründung der Erkenntnistheorie". Од 1910. суплент је Велике реалке у Сарајеву, а од 1913. професор. Од 1917. професор је Велике гимназије у Бихаћу, а 1918. Краљевске мушке учитељске школе у Загребу. Хабилитовао је 1919. на Филозофском факултету у Загребу, где исте године почиње и да предаје. Редовни професор постаје 1925, али је због сукоба са Албертом Базалом и заступницима школско-филозофске оријентације 1926. пензионисан. Пресељава се у Београд, где је 1933. постаo најпре инспектор, а потом помоћник министра просвете, али је већ 1934. опет пензионисан. После рата (1945--1950) радио у Савету за грађевинарство и грађевинску индустрију, а 1953. предавао у Бродарској средњој техничкој школи. Већ у дисертацији истиче да филозофирање, као живљење идеје филозофије, искорачује из чисте теорије сазнања и заснива ову на психолошки и биолошки схваћеном душевном животу. Сврха овог заснивања је филозофско самоваспитање, које се изводи помоћу још неизрађене психологије филозофирања. За њега је филозофски проблем у својој сржи психолошки проблем. Психолошка и генетичка основа сазнања нуди психолошку оријентацију у филозофским струјањима, што је образложио у програмском спису Die beiden Grundtypen des Philosophierens (Berlin 1918). Тим путем изналази да постоје два основна типа филозофирања: морфолошко-статички (разне врсте рационализма) и садржајно-флуктуални (разне врсте емпиризма). На овим претпоставкама пише двотомну Савремену филозофију (Зг 1919--1920), где износи резултате психолошке оријентације у савременим струјама филозофије. Трага за нашом (југо)словенском филозофијом. Она се не може изградити из једног од израза нашег народног живота, из фрагмената народне мудрости, него на целокупној нашој душевности. Словени су међу европским народима у филозофији најмлађи и, ако изузмемо Пољаке, међу њима се испољила склоност ка емпиријском, реалистичком и еволуционистичком типу филозофирања (садржајно--флуктуални, противрационалистички). Поред написа о појединим српским филозофима (Б. Кнежевић, Б. Петронијевић, В. Вујић, К. Атанасијевић), писао је и о пољској и чешкој филозофији („Филозофија у данашњој Чехословачкој", Југословенска њива, 1921--1925; Т. Г. Масарик као филозоф и социолог, Праг 1927).

И. Марић

Својом вишеструком и богатом активношћу обележио је наш културни, интелектуални и научни живот у периоду између два светска рата. Његова предавања, публицистички, стручни и научни прилози, указивали су на аутора широког интересовања, упућеног у разматрану проблематику и компетентног да о њој говори на јасан, аргументован и атрактиван начин. У његовом опусу посебно место има књига Наша културна оријентација у савременој Европи (Зг 1930) у којем је изложио своје идејно становиште интегралног југословенства. Ово становиште утемељује и књигом Борба идеја (Бг 1937), у којој су објављени и други чланци његове пројугословенске оријентације. Сматрајући да су стварањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, створени услови за формирање јединствене нације, Д. сагледава духовно и културно заједништво Југословена као израз њиховог јединственог расног и карактерног типа.

Почетак његовог интересовања за етнопсихологију обележава студија „Психа југословенске меланхолије" (Хрватска њива, 1917; као посебна публикација, Зг 1925). Уочавајући да тамни талог меланхолије најдубље карактерише југословенску душу, сматрао је да би се потпунијим осветљавањем ове доминантне црте могла открити и читава психологија југословенског народа. Обликована у карактеристичном животном амбијенту прадомовине, меланхолија нашег народа је своју специфичност добила на Балкану. Изложена најпре византијском, а у време вековног ропства и турском утицају, меланхолична црта се посебно испољава у оријенталним карактеристикама нашег мелоса и фолклора. Ова запажања су и први резултати Д. етнопсихолошких истраживања који ће своју потпунију и аргументованију верзију добити у Карактерологији Југословена (Бг 1939). Уочавајући потребу да Јужни Словени у Европи искажу свест о својој целини, Д. је истицао њихове психичке карактеристике као основ новог заједништва. Могућност нове, југословенске нације видео је у прошлости народа који су своју будућност настојали да осигурају остварењем своје државотворне идеје.

Полазећи од претпоставке оснивача карактерологије Лудвига Клагеса, да се појам личног, индивидуалног карактера може применити и на карактер читавог народа или нације, Д. је настојао да утврди заједнички карактеролошки профил Југословена. Узимајући у обзир етногенетске, психолошке, социјалне и културне чиниоце, оцртао је јединствен национални, културни и духовни идентитет Југословена. У стварању идентитета нове нације посебно је инсистирао на хипотетичким заједничким националним атрибутима, а превиђао значај стварних етничких и националних разлика. Читав спектар оцртаних националних особина, како позитивних (природна даровитост, изузетна интелигенција, бистрина, живост и оштрина духа), тако и негативних (природна лењост, нерационално понашање, одсуство концентрације и воље) изводи из врло различитих извора. У свом заносу основном идејом превиђа карактер разнородне грађе и могућност критичког односа према успутним литерарним подацима и произвољним опаскама. Иако указује и на извесна национална и верска својства која би могла довести у питање дух заједништва и разорити национално јединство, у промоцији јединственог карактеролошког типа Југословена ова својства су остала на маргини његовог пројекта чија се неубедљивост огледа управо у неадекватном сагледавању важности етничких, националних, верских, културних и цивилизацијских разлика које су се исказале као реална препрека у стварању и животном потврђивању нове нације. Показало се да историјски, културни и религијски садржаји појединачних етничких заједница суштински и дубље утемељују национални идентитет од понуђеног југословенства. У време кризе тог идентитета, најчешће узроковане потребом за потврђивањем уже етничке самобитности, долази до изражаја дезинтегришући фактор нарцизма малих разлика. И управо с овог аспекта се јасно сагледава концепција југословенства као својеврсног научног мита и његове ефемерне идеолошке функције.

Концепција о јединственом карактеролошком типу Југословена показала се посебно нереалном и неприхватљивом за народе који до стварања јединствене југословенске државе нису остварили своју посебну националну, државну и културну афирмацију. Југословенство је за њих било само трансисторијска творевина, нужан корак напред ради два корака уназад ка формирању сопствених суверених држава. Замишљено југословенство привремено је одложило испољавање партикуларних националних интереса везаних за потребу потврђивања националног идентитета. Међутим, оно што се са становишта концепта конституисања и одржавања нације Југословена показало историјски неодрживим, добило је у Карактерологији Југословена своју основаност у равни истраживања посебних националних црта и етнопсихолошких разматрања традиционалних културних садржаја. Резултати тих истраживања показују своју актуелну научну и културну вредност изражену у оценама о нашој епској поезији, тужбалицама, севдалинки, псовкама, политичком понашању и меланхоличној црти нашег менталитета. Луцидни ауторови увиди у дубински аспекат садржаја ових творевина, саопштени читаоцу на аргументован, јасан и убедљив начин представљају значајан допринос етнопсихологији и поуздану основу даљим научним истраживања психолошких садржаја наших колективних творевина.

Б. Јовановић

ДЕЛА: О психи Крањчевићеве поезије, Зг 1917; Студије за психологију песимизма I: Шекспир--Хамлет, Крањчевић, Зг 1923; Студије за психологију песимизма II: Христ, Буда, Шопенхауер, Зг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: В. Вујић, „Др Владимир Дворниковић, 'Савремена филозофија'", СКГ, 1921, 2, 1; „Владимир Дворниковић: 'Студије за психологију песимизма'", СКГ, 1923, 10, 2; К. Атанасијевић, „Др Владимир Дворниковић: 'Христ, Буда, Шопенхауер'", СКГ, 14, 1925, 6; „Владимир Дворниковић: 'Наша културна оријентација у данашњој Европи'", Живот и рад, 1930, 6, 35; „Нова књига др Владимира Дворниковића ('Борба идеја')", СКГ, 1936, 49, 8; А. Стојковић, Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; Б. Деспот, Филозофирање Владимира Дворниковића, Зг 1975; Д. Грлић, Лексикон филозофа, Зг 1982; В. Јеротић, „Можемо ли још да се бавимо 'Карактерологијом Југословена'?", пог. у: В. Дворниковић, Карактерологија Југословена, Бг--Ниш 1990; „Владимир Дворниковић", темат, Дело, 1991, 9--12; Ж. Требјешанин, „Владимир Дворниковић и његови социјалнопсихолошки огледи", предг. у: В. Дворниковић, Борба идеја, Бг 1995; Б. Јовановић, Карактер као судбина, Бг 2004; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009; Д. Смиљанић, „Идеја типова филозофирања у делу Владимира Дворниковића", у: И. Деретић (прир.), Историја српске филозофије, I, Бг 2011.