ДИМОВИЋ, Данило

ДИМОВИЋ, Данило, адвокат, политичар (Славонски Брод, 29. XI 1875 -- Загреб, 20. III 1951). Дипломирао је на Правном факултету у Загребу (1900). Током студија био је активан у редовима српско-хрватске националистичке омладине и учествовао у издавању њеног часописа Народна мисао (1898). Радио је као судија у БиХ. Залагао се за сарадњу са аустроугарским властима, а 1909. био је међу представницима Српске народне организације у БиХ који су саопштили да прихватају анексију и исказали лојалност династији Хабзбурга. Године 1913. напустио је правосуђе и отворио адвокатску канцеларију у Сарајеву. Исте године основао је Српску народну странку, која је безусловно сарађивала са властима. Крајем 1913. изабран је за заступника у Босанском сабору, пошто је његова листа добила девет од 12 заступничких места, која су остала упражњена иступањем групе окупљене око листа Српска ријеч. Захваљујући томе, Земаљска влада је по први пут добила лојалну српску посланичку групу у Сабору. Пред накнадне изборе за Босански сабор покренуо је часопис Истина, био његов власник и одговорни уредник (1913--1915). Лист је био провладин у толикој мери да је наставио да излази и после избијања Првог светског рата. Д. је предводио српску делегацију која је на почетку рата у Бечу тражила заштиту српског становништва у БиХ. На листи Хрватско-српске коалиције изабран је за заступника у Хрватском сабору 1915. Као правни заступник бранио је Србе које су прогониле аустроугарске власти. Користећи се личним и политичким везама, спасао је од осуде на смртну казну више оптужених на Велеиздајничком процесу у Бањалуци. Блиско сарађујући са Светозаром Прибићевићем, прваком Хрватско-српске коалиције, 1917. путовао је у Швајцарску, како би успоставио контакт са политичарима у емиграцији. У данима слома Аустроугарске постављен је за члана Народне владе за БиХ и био задужен за правосуђе. У новоствореној југословенској држави постао је посланик у Привременом народном представништву (1919--1920). Године 1925. нашао се у средишту корупционашке афере с обзиром на то да је био оптужен за узимање мита. После атентата у Народној скупштини 1928. залагао се за децентрализацију, а убрзо потом повукао се из политичког живота и у Загребу радио као јавни бележник. Био је председник Југословенског транспортног друштва Шенкер, члан управе Хрватске земаљске хипотекарне банке у Загребу и Босанске банке у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве II реда.

ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Бг--Зг 1928; Т. Крушевац, Сарајево под аустро-угарском управом 1878--1918, Сар. 1960; Н. Енгелсфелд, Први парламент Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца -- Привремено народно представништво, Зг 1989; Хрватски биографски лексикон, III, Зг 1993; Д. Мастиловић, Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије, Бл 2012.

М. Гулић