Прескочи до главног садржаја

ДИВЈАКОВИЋ, Стеван

ДИВЈАКОВИЋ, Стеван, композитор, музички педагог (Нови Сад, 25. VII 1953). Kомпозицију је дипломирао 1979. и магистрирао 1994. на Академији уметности у Новом Саду, у класи Рудолфа Бручија. Био је професор (од 1980) и директор (1992--1995) у Музичкој школи „Исидор Бајић", те управник (1995--2000) Српског народног позоришта у Новом Саду. На Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду ради од 2003. у звању професора струковних студија. Директор те установе био је у два мандата (2006--2013). У периоду од 1987. до 1995. био је уметнички директор Новосадских музичких свечаности. Члан је Удружења композитора Војводине и његов председник 1992--1996. У раном опусу Д. је показивао склоност ка атоналности, авангардним композиционим техникама и експерименту. У његовом каснијем стваралаштву приметан је пак заокрет ка умереном изражавању, тоналним сазвучјима и неокласичним решењима, као и интересовање за теме из српске историје. Писао је соло песме, клавирске композиције, камерна (Први гудачки квартет 1976, Други гудачки квартет 1977, Косовска елегија за глас и камерни састав 2004), концертантна (Концерт за хорну и гудачки оркестар 1978, Концерт за виолину и симфонијски оркестар 1979) и симфонијска (Свечана увертира 1984, Sinfonietta dramatica 1994, симфонијска поема Феникс 2011) дела, као и музику за позоришне комаде (Мурлин Мурло Н. Кољаде, Ревизор Н. В. Гогоља, Поп Ћира и поп Спира С. Сремца, Лаки комад Н. Ромчевића, Мрешћење шарана А. Поповића, Мера за меру В. Шекспира, Грета, страница 89 Л. Хибнера итд.). Аутор је вокално-инструменталне (Altum Silentium 1988) и балетске музике (Предсмртна љубавна песма 1992) и опере Владимир и Косара (2014). Добитник је награде „Петар Коњовић" Удружења композитора Војводине (1982, за дело Пред именом једним), Прве награде на Конкурсу Европске радиодифузне уније (1984, за композицију Свечана увертира за симфонијски оркестар), Повеље (1986) и Октобарске награде града Новог Сада (1989).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија Новог Сада, VII, Н. Сад 1996.

И. Проданов Крајишник