ДОСТОЈАНСТВА

ДОСТОЈАНСТВА, врховне функције у оквиру неког, правно дефинисаног и хијерархијски утврђеног система државних или црквених положаја. Не постоји прецизна и јасна уставно-правна дефиниција д. као суштинске особине функције или унутрашњег квалитета носиоца функције. Отуда се постојање и карактер д., изван оног најширег значења које је битан квалитет људскости и предмет разматрања филозофије уопште и етике посебно, разуме и доживљава као низ посебних врлина које јавна функција или положај високог угледа захтева од свога носиоца, и које -- заузврат -- преноси на саму личност носиоца као иконички лик те функције. Носилац д. је неко ко је „одевен" у функцију коју врши, те ко је оличење те функције и свега онога што она у јавном животу представља, заступа или обавља, без икакве директне везе са стварним моралним, људским или стручним личним врлинама свога носиоца, осим што се подразумева да он те особине мора поседовати јер иначе никада не би ни дошао у прилику да буде носилац тог и таквог д. У зависности од времена, традиције и спољних утицаја, достојанственици се називају и „високим чиновницима", „државним чиновницима", „сановницима", „функционерима" или „великом (високом) господом". Хијерархијски положај и стварни однос моћи не морају увек одговарати формалном звању, титули и д.; хијерархија д. одговара идеалном таксису, поретку ствари, а не фактичкој структури и диспозицији инструмената стварне власти.

Институција д. може током времена или злоупотребом постати компромитована, услед чега долази до њене девалвације и преображаја у декоративни или чак и негативни лик. У Византији је постојала уочљива разлика између д. која су била саставни део функције (додељивана су именовањем и опозивана сличном процедуром) и д. која су представљала само спољашњу форму (оличену титулом и посебном врстом хаљине или видљиве ознаке д.), за коју се ауторитету који је такво д. доделио плаћала одређена надокнада (рогe) и која су, следствено, била више знак друштвеног статуса него што су поседовала стварна овлашћења и обавезе.

Д. се традиционално и искуствено деле на „велика д." и „д.". Онај који је „одевен у д." или „сâн" назива се „великодостојником", „великодостојанствеником" или „достојанствеником". У широј протоколарној употреби таква квалификација припада свакоме ко на одређеном формалном скупу овлашћено заступа или представља државу (министри, државни секретари, опуномоћени дипломатски представници, лични изасланици шефа државе и сл.) или наднационални, али међународно признат, ауторитет или ентитет, односно у случају клирика свакоме ко поседује статус архијереја, архијерејског викара или намесника или овлашћеног представника и заступника своје црквене јерархије.

Велика д. се различито интерпретирају, у зависности од традиције, историјских збивања, околности и уставних или правних одредби или конвенција. Једна од особености великих д. је да подразумева јединственост функције, односно да је тако високо хијерархијски позиционирана да у једном систему (државном, црквеном, административном, научном, друштвеном) може, у било ком тренутку, имати само једног јединог носиоца са пуним овлашћењима, правима и обавезама. У том смислу суштински значај за дефинисање статуса великог д. има правни оквир функције или положаја повлашћеног и овлашћеног носиоца.

На нивоу државе велико д. принадлежује само државном поглавару, на нивоу Цркве као институције само поглавару те Цркве; природа њиховог д. не подразумева било какво условљавање или ограничење осим уставно-правног. Код сложених државних форми (империје, конфедерације, федерације и сл.) ово начело се пирамидално шири да обухвати све оне који су у границама дефинисане државне власти неспорни поглавари на нивоу функционисања, права и овлашћења одређеног сегмента државног система, али природа њиховог д. има ограничење које извире из нижег хијерархијског положаја у односу на врховног државног или црквеног поглавара, односно из суштине ограничења суверенитета.

На нешто нижем хијерархијском нивоу, велики достојанственик је онај који представља уставни или законски врх одређеног сегмента државне, извршне, законодавне или судске власти и који формално заступа читав тај сегмент пред вишим државним ауторитетом. У неким државним системима и традицијама такви велики достојанственици се сматрају посебним ауторитетима (велики државни официри или функционери, велики достојанственици, велика господа, перови, нотабилитети итд.) и могу бити чланови колективног органа или гремијума са супериорним овлашћењима. Поједине традиције статус великог достојанственика признају и ректорима великих националних или историјских универзитета, те главним дворским или наследним носиоцима највиших звања и дужности.

Д. у начелу обухватају све врховне функције у оквиру једног одређеног, правно дефинисаног система. Следствено, број д. или достојанственика није ограничен бројем у односу на читаву државу или црквени ентитет, него чињеницом да ли постоји или не постоји у сегменту државе, друштва или организма у којем делује ико ко је на хијерархијски вишој позицији. То значи да је домен рада и ауторитета, односно професионална, територијална или административна надлежност, оквир који функцију интерпретира као д. или као системски положај у оквиру одређеног механизма. У том смислу, појам д. може бити присутан у веома широком спектру јавног деловања или друштвеног ангажовања (државном, клиричком и црквеном, законодавном, судском, националном, научном, друштвеном или породичном). Једна од битних разлика између д. и титуле је да д. увек садржи титулу, док титула не мора обавезно бити праћена д. Друга битна разлика је да је поседовање титуле (укључујући статус племића или велможе) питање друштвеног положаја и имовинског статуса, док су д. питање позиције у државној или црквеној структури.

Средњи век. Д. у Србији и код Срба имала су посебно значење током средњег века, под утицајем ромејске/византијске праксе, која је и сама делом наслеђена из царског Рима, делом развијена из преузетих и одомаћених модела Блиског и Средњег истока. Релативно скроман репертоар д. којим је преднемањићка Србија располагала, развијао се током времена, пратећи растућу снагу државе и њен релативни међународни политички, војни и економски значај у оквиру византијске васељене и контактне граничне зоне два велика система -- Истока и Запада. У том смислу, поред основног назива функције временом се појављује и придев „велики". Све до средине XIII в. појам „велике господе" налази се уз имена чланова владалачког дома, без обзира на то да ли се ради о носиоцу стварног ауторитета или је у питању само наглашавање квалитета рода, као ius ad rem. Иначе, кад год постоји д. са квалификацијом „велики", скоро је извесно да постоји исто д. без те квалификације, док обрнуто не мора бити случај („велики жупан" и „жупан", „велики кнез" и „кнез" и сл.). У периоду јачања и стабилизовања државе, са врхунцем у периоду царства, извори бележе велик број формалних и стварних д., са квалификацијом „велики" или без ње: велики жупан / жупан, велики војвода / војвода, велики казнац / казнац, велики тепчија / тепчија, велики челник / челник, велики слуга / слуга, велики севастократор / севастократор, велики деспот / деспот, велики доместик / доместик, велики судија / судија, велики логотет / логотет, велики ставилац / ставилац, велики протовестијар (протовистијар) / протовестијар (протовистијар), велики дијак / дијак итд. У складу са византијском праксом, даље рашчлањавање назива д., да би се прецизније означио хијерархијски положај, могло се вршити применом одређеног префикса, као што је „пан", „хипер", „прото" и сл. (нпр. узлазном скалом: севаст -- протосеваст -- хиперсеваст -- панхиперсеваст), са евентуалним коначним додатком придева „велики".

Посебна категорија великих д. су она владарска. Историјски развој средњовековне Србије, односно српских земаља, у највећој се мери ослања на византијску традицију и њену интерпретацију римског поретка. На челу такве васељенске хијерархије налази се д. цара (василеуса, аутократора), које је јединствено и непоновљиво, у ширем смислу свето и равноапостолно по благослову. Плејада владарских д. потчињених само д. цара, почиње д. василеопатора (царевог оца) и у коначној етапи садржи владарско тројство (низлазном скалом): деспот--севастократор--кесар (каисар, ћесар). Д. севаста и синвасилеуса (царског савладара) јављају се током времена и -- у зависности од прилика -- мењају хијерархијски положај и реално значење. Д. краља (рикс) у византијској пракси признавало се страним (вазалним) суверенима, а третирано је као подређено византијској скали владарских д. Отуда двојност у коришћењу византијског или западног модела титулатуре код српских владара из дома Немањиног (Стефан Првовенчани, иначе први странац који је поседовао владарско д. севастократора и користио га према сврси и адреси обраћања као владалац у васељенском систему, и први српски краљ који је по мерилима Запада преузео инсигније и д. помесног монарха), као и упадљива обнова византијске титулатуре и д. по проглашењу Душановог царства.

На сличан начин, црквена д. су се заснивала на организацији и пракси Велике цркве (Цариградске патријаршије) и у нешто дискретнијем виду, организацији и пракси Александријске и Јерусалимске цркве (дефиниција и статус архоната). Извесна прилагођавања сопственим потребама и организационој структури Цркве (углавном независно од основне клиричке поделе на „црно" и „бело свештенство", на ђаконе, јереје и јерархе) ипак су grosso modo следили богат и сложен програм и таксис византијских црквених д. (велики часници, а међу њима велики логотет, велики ретор, велики хартофилакс, велики саветник, велики референдариос, велики протонотар, велики хроничар, велики дикеофилакс, велики номофилакс, велики хијеромнимон, велики скевофилакс итд.; односно часници, као актуариос, депотатос, дидаскалос ту евангелију, дидаскалос ту апостолу, дидаскалос ту генус, диерминевс, екдикос, егзарх, хартофилакс, хартулариос, кастринсиос, мирепсос, номофилакс, нотариос, орфанотрофос, остијариос и примикириос или црквењак).

На нивоу црквених поглавара, архијереја, структура и хијерархија д. није се битно мењала током времена, осим што је свака измена у статусу аутокефалије Српске православне цркве доносила, између осталог, подешавања у титулатури и дефиницији контекста д. Низлазна хијерархијска скала д. остала је суштински неизмењена: патријарх--архиепископ--митрополит--епископ--хороепископ (за разлику, у новијим временима, у Руској цркви и неким другим помесним црквама које су прихватиле руску интерпретацију традиције, чин митрополита претходи чину архиепископа). Појава институције викарног епископа (као неке врсте замене за хороепископа) и функционална дистинкција између епархијских епископа, титуларних епископа и епископа „на располагању" (пензионисаних или из других разлога нераспоређених на епархијски трон) релативно је новији феномен.

Неправославне исповести међу Србима хришћанима у погледу д. следе канонску праксу и норме оне цркве којој припадају, односно чији су верници и чланови. Исто се односи на припаднике нехришћанских конфесија.

Нови век. После нестанка српске државне самосталности д. престају да имају национални и историјски карактер и родослов. У зависности од модела и праксе доминантне иностране силе уводе се или нестају д., са једним изузетком вредним помена: бератлијских кнежева, односно локалних наследних кнежева по основу турског указа, којима је призната ограничена надлежност изведена из историјског положаја рода или породице у одређеном крају земље. У том погледу ситуација се није битно променила ни током борби за независност, ни по стицању статуса вазалне кнежевине. Једина д. блиска средњовековном поимању термина била су владајући кнез и српски митрополит; сва остала су, суштински, била део структуре државног чиновништва или командне структуре војске и полиције. Такође, по формирању Карловачке патријаршије могло се сматрати да је владајући српски патријарх носилац високог д. националног етнарха, са резервом у погледу стварног значења тог статуса изван територије Угарске и потоње Аустроугарске државе.

У српским земљама са монархијским системом владавине током XIX и XX в. питање д. није се посебно регулисало. Поређењем са старијим средњовековним моделом и са праксом других европских држава, може се узети да су велика д. била: владајући кнез и његова супруга, односно краљ и краљица, наследник престола, регент или члан намесништва, председник министарског савета или владе, председник народне скупштине и сената и председавајући врховног правосудног органа земље. Д. су припадала члановима владајућег дома по основу рођења, а потпредседницима владе, министрима иностраних и унутрашњих послова, финансија и војске, сенаторима као и гувернеру Народне банке, по основу функције.

У републиканском државном поретку д. не представља препознатљив или прописима регулисан ранг или квалификатив. Асоцијативно, могло би се рећи да се великим д. могу сматрати положај шефа државе и председника Народне скупштине (у Србији само они имају право на стег функције, односно персоналну заставу свога положаја), али за то не постоји никакав формални и јасно дефинисани критеријум.

Титулисање и ословљавање носилаца великих д. и д. изузетно је сложено и компликовано јер се заснива на традицији, писаној и неписаној норми, потребама националног и међународног протокола, основаним или неоснованим претензијама и општим потребама политике, све то додатно зависно од важећих уставно-правних норми и посебних потреба или захтева институција. Уобичајене форме, протоколарно прихватљиве у највећем броју случајева, на нивоу великих д., биле би различите у различитим државним или црквеним системима. У монархијама, за шефове држава са д. цара или краља: Царско/Краљевско величанство; за оне са д. великог војводе или великог кнеза: Пресветло (или Светло) височанство; за оне са д. војводе или кнеза: Височанство. У републикама, за шефове држава (али и све друге који поседују велико д. или д.): Екселенција. У цркви, за патријархе: Светост или Блаженство (изузетно за васељенског патријарха: Свесветост), колоквијално Свјатејши или Блажењејши (Најсветији или Најблаженији), за архиепископе и митрополите: Блаженство и Високопреосвештенство, за епископе: Преосвештенство; за римокатолике: за папу Светост, за кардинале Еминенција или Узоритост, за надбискупе Преузвише-ност, за бискупе Узвишеност или Екселен-ција итд.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Достојанства у православној цркви по црквено-правним изворима до XIV века, Пан. 1879; Ст. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI--XVвека", Глас СКА, 1908, 78; Л. М. Костић, Коментар Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931 (Југословенско уставно право), Бг 1934; C. Porphyrogénète, Le livre des cérémonies, Paris 1939; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; Pseudo-Kodinos, Traite des offices, Jean Verpeaux (ур.), Paris 1966; С. Мандић, Велика господа све српске земље и други просопографски прилози, Бг 1986; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Д. Ацовић