ДРАГИШИЋ, Ђурађ

ДРАГИШИЋ, Ђурађ, филозоф, теолог, фрањевачки монах (Сребреница, Босна, око 1445 -- Барлета, Италија, 1520). У делима и писмима он не помиње своје породично презиме. Други су то чинили у преписци поводом Д. спора са неким његовим пријатељима из Дубровника око моштију Св. Јована Крститеља, а кардинал Висарион дао му је још раније надимак Benignus (Добрица). Сам он се на латинском језику потписивао различитим именима: Georgius de Argentina (Сребреница), Georgius de Bosnia, Georgius Benignus Macedonus, Georgius Benignus de Feliciis, Georgius de Urbino, Georgius de Salviatis, а једном су га назвали Magister Georgius Grecus de Bosnia. Нека од ових имена сведоче о његовом источном пореклу. Основно образовање стекао је у Сребреници, која је од 1411. била у саставу Српске деспотовине. Бежећи испред Турака, који су освојили Босну 1463, доспео је септембра 1464. у Италију. Студирао је теологију (1464--1469) у Ферари, Падови, Павији и Болоњи. У Болоњи је 1469. заређен за свештеника. Убрзо је прешао у Рим, где се дружио са грчким филозофима и теолозима избеглим од Турака и окупљеним око хуманисте Василија Висариона, Плитоновог ученика и бившег православног архиепископа у Никеји, а потом римокатоличког кардинала који се залагао за унију двеју цркава. Као филозоф се образовао у платоновској академији у Фиренци, коју је 1459. основао фирентински управитељ Козимо Медичи, инспирисан предавањима византијског филозофа Плитона. На Висарионову препоруку постаје учитељ на двору војводе Монтефелтра у Урбину, где добија и племство породице Феличи. Почетком 80-их студирао је и у Паризу и Оксфорду. У Фиренци 1485. Д. постаје и магистар теологије. Исте године приступа манастиру Светог крста у Фиренци, у оквиру којег је било чувено фрањевачко училиште, чији управник постаје 1488. Врло је активан у платонистичком интелектуалном кругу (где главни печат дају Марсилио Фичино и Пико дела Мирандола) окупљеном око Лоренца Медичија, чији је штићеник и ментор његовим синовима Пјеру и Ђованију. Филозофију је предавао у Урбину (1470--1482), Фиренци (1487--1491) и Пизи (1493). Године 1490. постаје провинцијал фрањевачке провинције Тоскане и добија име фирентинске племићке породице Салвијати. После пада Медичија, најпре је затворен а потом прогнан из Тоскане и борави у Дубровнику (1496--1500), где је 1498. у катедрали одржао циклус теолошко-филозофских расправа о природи анђела. У Дубровнику пише како своје најпознатије дело Пророчанска решења (Profeticae solutiones, Florentiae 1497) -- заправо одбрану Ђиролама Савонароле, где се фирентински доминиканац приказује као Божији пророк -- тако и свој главни теолошки спис, дијалог О природи небеских духова које зовемо анђелима (De natura caelestium spirituum quos angelos vocamus, Florentiae 1499), неку врсту томистичког пандана Небеској хијерархији Псеудо-Дионисија Ареопагита. Управник фрањевачког училишта у Риму постаје 1503, бискуп у граду Кагли 1507, а надбискуп од Назарета, са седиштем у Барлети, 1512. Био је познат по радовима писаним у одбрану кардинала Висариона, Пика дела Мирандоле, Савонароле и Ројхлина. Настоји да приближи скотизам и томизам у логици (Dialectica nova secundum mentem Doctoris subtilis et beati Thomae Aquinatis aliorumque realistarum, Florentiae 1488) и ангелологији. Спис из логике имао је четири издања, од којих последња три у наслову уместо речи логика имају термин дијалектика. Садржи стару (категорије и учење о суду) и нову (аналитика и топика) логику, а приклања се тзв. терминолошкој логици. У дијалогу Fridericus, de animae regni principe скотистички ставља вољу испред разума и човека одређује као „animal voluntate praedicatum". Више списа остало је у рукопису (De libertate et immunibilitate Dei, Urbino 1471; De animае regni principe, Urbino 1475; De communicatione divinae nature, Urbino 1475; De natura angelica, пре 1488; De gratia, 1492; Contemplationes Germanicae, настала док је, као бискуп, био у пратњи папског легата у Немачкој и др.), а неки су изгубљени (Defensorium Bessarionis; In logicam introductorium; Commentaria in libros sententiarum; Liber de raptis).

ДЕЛА: Septem et septuaginta in opusculo Magistri Nicolai de Mirabilius reperta mirabilia, Florentiae 1489; Defensio praestantissimi viri Ioannis Reuchlin, Coloniae [1517], Bamberg 1989; Artis dialecticaes praecepta vetera ac nova, Romae 1520.

ЛИТЕРАТУРА: С. Цимерман, „Јурај Драгишић (Georgius Benignus de Salviatis) као филозоф хуманизма", Рад ЈАЗУ, 1923, 227; Б. Ковачевић, „Чу-десна судбина Ђурђа Драгишића који са крстом Немањића бежи у Дубровник", Весник, 1969, 470, 8; З. Шојат, „Драгишићева филозофска теорија о вољи", Прилози за истраживање хрватске филозофске баштине, 1976, 3--4; Б. Панџић, „Живот и дјела Јурја Драгишића (o. 1445--1520)", Добри пастир, 1976, 1--2; E. Банић Пајнић, „Драгишићев спис за Савонаролу ('Propheticae solutiones')", Прилози за истраживање хрватске филозофске баштине, 1988, 27--28; „Јурај Драгишић", у: Ф. Зенко (прир.), Старија хрватска филозофија, Зг 1997; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009; Прирок и суштаство. Српске логике у раној модерни, Бг 2013; З. Бојовић, Историја дубровачке књижевности, Бг 2014; „Јурај Драгишић", у: Хрватска филозофија од 12. до 19. стољећа. Избор из дјела на латинскоме, Зг 2015.

И. Марић