Прескочи до главног садржаја

ДРАИНАЦ, Раде

ДРАИНАЦ, Раде, књижевник, новинар (Трбуње код Блаца, Топлица, 16. VIII 1899 -- Београд, 1. V 1943). Име Радојко Јовановић, добијено по рођењу, у двадесет и трећој години заменио књижевним -- Раде Драинац. Гимназију похађао у Прокупљу и Крушевцу. Као средњошколац, уз мобилисаног оца, са српском војском у повлачењу 1915. прешао Албанију, стигао у Француску и наставио школовање у лицејима код Лиона, у Сент Етјену и Српској школи у Сен Жану (Болијеу), одакле одлази најпре у Париз, а 1919. враћа се у Србију и борави у Београду. У престоничким кафанама, познатим састајалиштима уметника окренутих новим покретима, попуњава празнине у књижевном образовању и постаје један од страствених заговорника модернистичке оријентације у поезији. Без сталног запослења, издржавао се пишући прилоге за поједина београдска гласила, задржавши се дуже једино у редакцији Самоуправе, а поткрај 1929. постаје стални сарадник Правде, где му је између осталог као путописном репортеру из земље и иностранства било омогућено и утољавање непрестане потребе за путовањима. Као новинар Д. се непосредно суочавао са отвореним питањима протока међународног капитала и сурове експлоатације радне снаге, при чему је исказивао симпатије за левичарску идеологију. Самосвојан, претенциозан, пргав и оштар полемичар, после сукоба са надреалистима и разрачунавања са представницима социјалне литературе, пишући острашћено памфлетски, беспоштедно је квалификовао дешавања из друштвеног и уметничког живота, да би га окретање политичкој проблематици и социјалним проблемима у два наврата одвело на суд. Правду je напустио 1936, кратко се потом задржавши као сарадник у одељењу за културну пропаганду Централног пресбироа. Све чешће се због побољевања и несређених материјалних прилика враћао у завичај. По избијању рата 1941. убрзо бива мобилисан, а по растурању своје јединице доспева у сабирни заробљенички логор у Нишу, под надзором бугарске окупаторске војске. Спасавши се интернације, у тешком здравственом стању, лечење је отпочео у зиму 1941. у Прокупљу, у лето 1942. прешао у санаторијум за оболеле од туберкулозе на Озрену, а у пролеће 1943. у Општу државну болницу у Београду, где је умро. Сахрањен је на Новом гробљу о општинском трошку.

После првих самосталних песничких издања (Модри смех, Бг 1920; Афродитин врт, Прокупље 1921), углавном традиционалног усмерења, са понеким наговештајем заокрета ка авангардном изразу, приклонио се у потпуности токовима поратне књижевне авангарде. Представљајући се као творац новог песничког правца, покреће часопис Хипнос (1922/23), у којем даје обрисе сопствене „хипнистичке" поетике, а потом и Ново човечанство (1922). Збирком песама Бандит или песник (Бг 1928) стиче признања и отпочиње сарадњу у свим значајнијим часописима и листовима (СКГ, Политика, ЛМС, Мисао). Већ следећом збирком (Банкет, Бг 1930) заокружује најзначајнију фазу свог песничког стваралаштва. У јеку разрачунавања са социјалним и другим писцима покренуо гласило Фронт (1932), нешто касније Слику актуелних догађаја (1936/37) и Нову бразду (1939), да би последњом песничком збирком Дах земље (Бг 1940) потврдио трајање индивидуалне песничке визије. Иако су гласила која је покретао углавном била кратког даха, она су интегрални део његовог стваралаштва, тежње да се остане изван свих токова и компромиса, одраз али и садржина противречних уметничких и културноисторијских процеса и међуратних струјања у нашој књижевности. Поред поезије, значајне су и његове књижевне, ликовне, позоришне и филмске критике, есеји, у највећем делу изванредне путописне репортаже, програмски чланци, приповетке, романи и ратни дневнички записи (Црни дани, Бг 1963), али његов прозни опус остаје ипак у сенци поетских домета, који у својим најбољим тренуцима испољавају изворност, аутономност, стваралачку слободу специфичног надахнућа, изузетне бунтовне, визионарске и хуманистичке вокације. Сабрана дела Д. у десет књига приредио је Г. Тешић (Бг 1998--1999).

Дела: поезија: Еротикон, Бг 1923; и М. де Були, Две авантуристичке поеме, Бг 1926; Лирске минијатуре, Бг 1926; Улис, Бг 1938; Човек пева, Бг 1938; приповетке и новеле: Срце на пазару, Бг 1929; Пламен у пустињи, Бг 1993; роман: Шпански зид. Наша љубав, Бг 1930; есеји: Расветљење, Бг 1934; Осврти, Бг 1938; драма: Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д., Прокупље 1967.

Литература: М. Марковић, Драинчева океанија, Прокупље 1972; Н. Јешић, „Три књижевна часописа Р. Драинца: Хипнос, Ново човечанство, Нова бразда", КИ, 1979, XII, 47; Р. Вучковић, Поетика хрватског и српског експресионизма, Сар. 1979; С. Пауновић, Драинац: песник и боем, Бг 1981; Г. Тешић (прир.), Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917--1943, 1--3, Бг -- Н. Сад 1983; Р. Вучковић, Авангардна поезија, Бл 1984; М. Милинковић, Раде Драинац и експресионизам, Прокупље 1991; С. Костић, Будни сневач Р. Драинац, Ниш 1992; Н. Јешић, Непознати Драинац, Бг 1993; С. Раичковић, „Драинац", у: Портрети песника, Бг 1998; М. Јовановић Стоимировић, „Раде Драинац", у: Портрети са живим моделима, Н. Сад 1998; Р. Вучковић, У знаку традиције и авангарде, Бг 2004; И. Негришорац, „Цивилизацијски дискурс у поезији Рада Драинца", у: У част Петра Јакобсена, Бг 2010; Ј. Пејчић, „У једну реч -- Драинац", у: Р. Драинац, Отисци звезда на рукама, Бг 2017.

Д. Бедов