ДАМЈАНИЋ, Јован

ДАМЈАНИЋ, Јован (Damjanich, János), граничарски официр, мађарски генерал (Стаза код Костајнице, Банија, 8. VIII / 8. XII 1804 -- Арад, Румунија, 6. X 1849). Потиче из граничарске официрске породице. Мајка му је била кћи генерала Пеје Таборовића, а био је далеки рођак Чарнојевића од Шиманде. Школовао се у кадетском корпусу, а потом је прешао у граничарску регименту и убрзо стекао чин лајтнанта (поручника). У 40. години живота дошао је до чина капетана. Важио је за образованог официра либералних схватања, што га је одвело на страну мађарске опозиције са Л. Кошутом на челу, али и до сукобљавања са царским снагама у Револуцији. С пролећа 1848. у чину мајора упућен је на италијанско ратиште, али је убрзо враћен у Мађарску и именован за команданта батаљона у Сегедину, где се прикључио побуњеничкој мађарској војсци и створио два елитна батаљона „црвенокапаца". Средином јула учествовао је у борбама у Бачкој код Сентомаша (Србобрана) и у краћем окршају са Србима код Турије, иако се његов одред налазио у стратешкој резерви. У току јесени 1848. унапређен је за пуковника хонведске војске и новембра постављен за команданта војног логора у Вршцу, у којем је завео строги ред и дисциплину. Командовао је целом хонведском дивизијом од 12.000 војника, распоређених у Вршцу и Белој Цркви (пет батаљона хонведа, три ескадрона коњице и 30 топова, као и два батаљона народне гарде). У изузетно крвавој бици децембра 1848. код Алибунара Србима је нанео најтежи пораз и Мађарима отворио пут ка Панчеву, због чега је унапређен у генерала. После пораза генерала Киша у бици код Панчева именован је за команданта мађарске војске у Банату (1849) па је руководио њеним повлачењем према северу. Пошто је 19. јануара извршио успешну евакуацију Вршца, повукао се према Жомбољу и Старом Араду, а потом се прославио у успешним борбама против аустријске царске војске у централној Мађарској, најпре „бравурозним" преласком преко Тисе, затим победама код Солнока (5. марта), Хатвања, Геделеа, Табио-Бичке, Ижасега, Ваца и победом над генералом Волгемутом код Нађшарлоа (19. априла). Међу Мађарима је уважаван због велике храбрости, војничког знања и ратног искуства. Последња ратна операција у којој је учествовао била је деблокада Коморана на Дунаву (24--27. априла), када је приликом превртања кола сломио десну ногу, те му је ампутирана. После опоравка постављен је за команданта Арада који је 17. августа, по наређењу главнокомандујућег генерала Гергеја, предао руској војсци, а по изручењу Аустрији био обешен.

ЛИТЕРАТУРА: Wurzbach, III, Wien 1858; С. Милекер, Повесница слободне краљеве вароши Вршца, II, Пан. 1886; Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Шајкашка. Историја, II, Н. Сад 1975; Magyar életrajzi Lexikon, Budapest 1981; М. Томандл, Историја Панчева, Пан. 2003.

С. Гавриловић