ДЕЧЈИ ЛИСТОВИ и ЧАСОПИСИ

ДЕЧЈИ ЛИСТОВИ и ЧАСОПИСИ, периодична издања намењена деци, са већим или мањим учешћем саме деце. Први листови за децу јављају се 1771. у Лајпцигу и 1779. у Бремену. У Србији се појава д. л. и ч. одвија у оквиру процеса одвајања и осамостаљивања сегмента дечје (омладинске) књижевности од књижевности за одрасле у другој половини XIX в. Прво су се појавиле рубрике и посебно уређивани подлисци у часописима за одрасле. Доситеј Обрадовић преводи Езопове и друге басне намењујући их „јуности", Аврам Мразовић штампа „прву част" Поучителнога магазина Марије Ле Пренс де Бомон (1787), а појављују се и многи текстови с назнаком „за старо и младо". Јован Берић се 1815. јавља периодичним списима „за возделаније ума и облагорожденије сердца (...) јуности серпске". Вођа хрватског учитељства, пријатељ и сарадник српског учитељства Иван Филиповић, покреће 1864. популарни Босиљак, а 1866. Никола Вукићевић и Ђорђе Натошевић сараднички покрећу Пријатељ српске младежи, као посебан додатак Школског листа, мада је још од 1858. у Школски лист уведена лектира за децу, где је драгоцена помоћ чика Јове Јовановића Змаја, који самостално 1880. покреће свој Невен. Слично њему, „Чика Стева" (Стеван В. Поповић) делује посредством листа Радован (Н. Сад 1876). Поред ове „песничке линије", паралелно се јавља „учитељски правац" који инсистира на наглашеној дидактичности прилога у листовима (Мита Нешковић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић), а којима се придружују и књижевници Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић и Радоје Домановић. Са многим текстовима веома продуктивни сарадници су Милан Ђ. Милићевић и Милорад Шапчанин. У Земуну се 1878. јавља Дечији пријатељ (А. Кузмановић -- М. Нешковић), затим у Сомбору 1879. Голуб, у Београду Српче, 1881. и 1890. Мала Србадија, те дуговечни лист Зорица (са прекидима излази од 1897. до 1941), у Панчеву 1893. лист Споменак. После I светског рата излазе Дечије новине (1918--1930), Југословенче (1931--1941), Мали Богољуб (1933--1936). Током II светског рата појавио се Пионир (1944), а после рата су најпопуларнији били Полетарац, Пионири, Змаj, Забавник, Кекец, као и подлистак Политика за децу и православно Звонце, а у периоду од 1957. до 2007. најпопуларнија су издања НИП „Дечје новине" из Горњег Милановца Зека, Тик‑Так и Дечје новине. Посебна пажња је поклањана листовима за децу на матерњим језицима народности: Наша захратка (на русинском), Jó Pajtás, Pionírújság (на мађарском), Bucuria copiilor (на румунском), Другарче (на бугарском) итд. НИП „Дечје новине" су имале посебна издања на ромском језику (Čhavrikano lil), за слепу децу штампано Брајевим писмом, као и за децу у дијаспори. Многобројни су и специјализовани листови: Биос, Архимедес, Подмладак црвеног крста, за младе горане, извиђаче, за техничку културу и сл. У педагошкој литератури се одвојено користе појмови „листови за децу" које припремају, уређују и издају одрасли и „дечји листови", које припремају и уређују деца (уз неопходну помоћ одраслих). Овој другој групацији припадају школски листови, који су и најмногобројнији. Издвајамо само најстарије ученичке, тј. школске листове: рукописни листови српских ђака у Пожуну Соко (1846), па Световид (1848), ђака из Пеште; Славјанка (1847), ђачки алманах из ова два града који је уређивао Светозар Милетић и Невен слоге (1849), који је издавала Дружина младежи србске у Београду. Средином XIX в. у Новом Саду излазе рукописни ђачки листови Ђачки венац, Мува, Пчела и Ружица, у Београду Омладина (1890), Венац слоге (1896) и Књижевни лист за омладину средњих школа, у Сарајеву тајна дружина Срба ученика средњих школа издаје Српску свијест (1890), а у Мостару Српство. Почетком XX в. појављује се већи број листова под називом Глас..., Гласник младих..., „орган ђачке дружине" и сл., који више припадају организацијама него школским дружинама и секцијама. Од 1923. до 1928. у Београду ученици Друге мушке гимназије, чланови дружине „Младост", уређују и издају месечни лист Покушај. Афирмацији школских листова после II светског рата посебно је допринела акција „Тражимо најбољи школски лист", која је скренула пажњу на више од сто школских листова (Жуборења, Ивањица; Јасмин, Бор итд.).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848--1871), Бг 1966; Н. Трнавац, Дечји листови у основној школи, Г. Милановац 1973; М. Кисић, Библиографија српске дечје и омладинске штампе 1846--1945, Бг -- Г. Милановац 1986.

Н. Трнавац