Прескочи до главног садржаја

ДУНАВ--ТИСА--ДУНАВ

ДУНАВ--ТИСА--ДУНАВ, систем канала у Бачкој и Банату који су ископани као пловни путеви, канали за одводњавање сувишних фреатских и површинских вода, а коришћен је за наводњавање усева, снабдевање водом индустријских постројења, као колектор отпадних вода, те за риболов и рекреацију. Прве идеје о копању великог канала потичу с краја XVIII в. од два брата Јосифа и Гаврила Киша, који су завршили војну инжењерску академију. Они су убрзо прешли у цивилну службу и радили на локалним мелиорационим радовима у Бачкој, 1786/87. у околини Сивца. Ту се јавила идеја о радикалнијим хидротехничким мерама и она је реализована између 1793. и 1802. прокопавањем канала између Бачког Моноштора на Дунаву и Бачког Градишта, у дужини од 118 км. Амбиције о коришћењу канала су биле скромније и његова важност је оправдавана углавном бржим и јефтинијим транспортом, пре свега соли, али се помињу и метали из трансилванских рудника и пољопривредни производи. Транспорт је тиме скраћен за 255 км или 17--22 дана пловидбе. Први део канала прокопан је кроз алувијалну раван Дунава, даље од Сомбора по дилувијалној тераси, а после Врбаса његова траса је пролазила дугачким фосилним коритом Црна бара. Висинска разлика од 10 м преброђена је уставама. Он је неколико пута мењао име, али се усталио назив Велики бачки канал.

Убрзо после изградње канала, на сектору Дунава између Баје и Апатина дошло је до великих померања главног корита реке, током којег је оно код Бачког Моноштора пресекло врат великог Каландош меандра и померило се око 5 км даље према западу. На тај начин почетак канала, који је био северно од Бачког Моноштора, нашао се на споредном рукавцу Дунава, где је засипање дна било велико, а улазак бродова у канал отежан. То је наметнуло измештање споја канала са Дунавом око 6,7 км према северозападу наспрам Бездана 1856. Нова траса канала била је за око 9 км дужа и протезала се од Дунава према истоку до Бездана, а од њега према југу уз источну ивицу Бачког Моноштора, одакле је скретала према југоистоку јужно од Сомбора, те према југу, према селу Пригревица. Решење није било идеално, јер за време ниских водостаја Дунава канал није добијао довољно воде. Због тога је 1870. оспособљен дунавски рукавац Барачка, који дотиче из правца Баје, којим је дотицала потребна вода. Ово решење постало је непоуздано после I светског рата, када је Барачки, односно Бајски канал пресекла државна граница и његово одржавање није интересовало суседну државу. Корекције трасе старог канала вршене су и на његовом крају, код ушћа у Тису. Разлози су били исти као и они на Дунаву. Овде је на Тиси низводно од Новог Бечеја регулацијом реке у другој половини XIX в. вештачки пресечен велики меандар. Тиме је постао мртваја део тока који је текао уз Бачко Градиште. На том делу било је ушће канала и њему је неминовно следило засипање речним наносима. Због тога је између 1895. и 1908. од Бачког Градишта до Бечеја био ископан канал дугачак 8 км и ушће канала је премештено до активног дела Тисиног корита. Између 1870. и 1875. прокопан је у Бачкој још један магистрални канал између Великог канала код села Мали Стапар до Дунава код Новог Сада. Он је назван Мали бачки канал или Мали канал. Његова дужина је 69 км и пресеца плитку рускокрстурску тектонску депресију за коју су карактеристичне плитке фреатске воде, тако да је поред саобраћајног имао и мелиорационе функције.

После II светског рата, на иницијативу новосадског инжењера Николе Миркова, начињен је далеко амбициознији план мелиорација у Бачкој и Банату, чији би основни део у Бачкој чинио Велики бачки канал, а у Банату сличан канал који би био ископан од Новог Бечеја, 5 км низводно од ушћа бачког канала у Тису. Он би се протезао начелним правцем према југоистоку до најниже тачке Војводине и Панонске низије, до Дунава код Банатске Паланке. До великих промена дошло је на Великом каналу у Бачкој. Због недовољног прилива дунавске воде у време ниских водостаја, извршена је и трећа корекција почетка овог каналског система. Његов спој са Дунавом остао је западно од Бездана, али је померен неколико стотина метара јужније од старог. Од њега је нова траса канала прокопана кроз инундациону раван према југоистоку до старог главног корита Каландошког Дунава, којим је крајем XVIII в. протицао Дунав поред Бачког Моноштора. Канал је прокопан дуж те мртваје, уз западну ивицу тог села. Од њега је скретао према југоистоку, 2 км јужно од Купусине, североисточно од села Пригревица, где је са севера примао каналисани ток речице Мостонге. Од тог места он је прокопан њеним коритом до Српског Милетића. Јужно од тог села он скреће према истоку јужно од Руског Крстура где преузима стару трасу Малог бачког канала. Њу напушта након 9 км јужно од Савиног Села и скреће према североистоку да би се источно од Врбаса спојио са трасом Великог канала. Стара траса, која је очувана од Бездана до Сомбора, Малог Стапара и Врбаса, очувана је северно од нове и задржала је име Велики бачки канал или Велики канал, а нова траса је добила име по каналском систему канал ДТД. Нова траса је дужим потезом била прокопана по ниским земљиштима алувијалних равни и рускокрстурске тектонске депресије. По новим мерилима била је реконструисана и траса канала до ушћа у Тису која иде трасом Црне баре. У овој мрежи у Бачкој плован је и канал који се од Каравукова одваја од главног канала, на првом потесу прокопан је коритом Мостонге, а код Бача скреће према истоку до малог канала код Бачког Петровца.

Почетак градње банатске трасе каналског система био је 1948. код села Потпорањ, тамо где је то било најсложениjе. Читава ова деоница почињала је јужно од Новог Бечеја, протезала се око 10 км према истоку границом алувијалне равни Тисе и дилувијалне терасе, а затим пресецала терасу начелним правцем према југоистоку. Код села Јанков Мост она долази до реке Стари Бегеј, преузима његово корито и њиме, дуж великог фосилног меандра Церба, води до пута Зрењанин--Темишвар. Пре тога, с источне стране, прима воде Бегејског канала. Југоисточно од пута поново пресеца дилувијалну терасу и долази до корита Тамиша код села Ботош, где пресеца ту реку. Даље према југоистоку нови канал преузима трасу старог Терезијиног канала, који је прокопан у периоду 1762--1766. На том сектору он прелази у дугачку зону источнобанатских тектонских депресија, где прима неколико малих рема које дотичу с истока. Међу њима је највећа Брзава чији је ток регулисан у време градње Терезијиног канала. Код села Влајковац канал напушта Велики Вршачки рит и ступа у зону високих абразионих тераса код села Потпорањ, тамо где је прокопавање започето. Канал то савлађује импозантним прокопом дубоким 21 м и пробија се до долине реке Краш, чије корито дезорганизује и долази до Дунава код малог заселка Стара Паланка.

Основну каналску мрежу овог система чини 20 канала: Бајски, Врбас--Бездан, Косанчић--Мали Стапар, Пригревица--Бездан, Бечеј--Богојево, Бачки Петровац--Каравуково, Нови Сад--Савино Село, Јегричка, Златица, Кикиндски канал, Банатска Паланка--Нови Бечеј, Стари Бегеј, Бегејски канал, Бегеј, Тамиш, Карашац, Брзава, Моравица и Ројга, а њен саставни део је и река Караш. Ту су нови и стари, реконструисани канали, уређени водотоци, као и водотоци и канали које су они пресекли или на неки начин прикључили те чине јединствену хидротехничку целину и јединствен режим вода. Просечна дубина ископа била је 8 м, а дубина воде 2--2,5 м. Ширина водног огледала је 18--150 м. На основној каналској мрежи постоји 51 објекат: 24 уставе (Бездан, Милетић, Нови Сад, Куцура, Врбас, Руски Крстур, Деспотово, Змајево, Жабаљ и Мали Стапар у Бачкој и Падеј, Сајан, на Златици, Нови Бечеј канал, Нови Бечеј Тиса, Итебеј, Клек, Стајићево, Томашевац, Чента, Опово, Панчево, Ботош и Кајтасово у Банату), 16 преводница (Бездан, Сомбор, Мали Стапар, Врбас, Бечеј, Милетић, Богојево, Куцура и Нови Сад у Бачкој и Нови Бечеј Тиса, Нови Бечеј канал, Итебеј, Клек, Стајићево, Панчево и Ботош у Банату), 5 сигурносних устава у Бачкој (Шебек фок, Чешка ћуприја, Купусина, Оџаци и Бач) и 6 црпних станица (Бездан I која није у функцији, Бездан II, Богојево, Бечеј и Жабаљ у Бачкој и Панчево у Банату). Међу њима је 9 које су постојале пре II светског рата. Преко канала изграђено је 86 мостова. Објекти у Бачкој били су завршени до 1967, а поједини делови канала и објекти пуштани су у функцију и пре званичног отварања. Као званична година завршетка читавог система сматра се 1977, када је завршена брана на Тиси код Новог Бечеја, која је била највећи објекат. Она има седам преливних поља и преводницу за бродове носивости до 1.000 т. Њеним подизањем подигнут је ниво Тисе и омогућено је гравитационо преливање воде у банатски део канала. Дугачка је 520 м, а њеном круном је изграђен друмски мост.

Укупна дужина канала је 929 км, у Бачкој 420,8 км, а у Банату 508,2 км. Од тога је 603,7 км пловно, у Бачкој 355,4 км, а у Банату 248,3 км. Дужина нових канала је 310 км, а на 733 км старих канала извршена је радикална реконструкција или су извршене веће или мање грађевинске интервенције. Током послератног периода ископано је 126,7 милиона м^3^ земље.

М. Бубало Живковић

Потреба за изградњом вишенаменског хидросистема на неком подручју јавља се кад се стекне велик број проблема у уређењу вода и покаже се да је рационално све проблеме решити јединственим хидросистемом (→ Водопривреда). Хидросистем ДТД (ХС ДТД) лежи на подручју Бачке и Баната, који чине најбогатији део Панонске низије. То је изразито равничарско подручје, са нешто вишим деловима -- Телечком висоравни на северу Бачке и Делиблатском пешчаром у jужном, односно Вршачким брегом у jугоисточном Банату. Кроз ово подручје протичу велике реке Дунав и Тиса и низ мањих банатских водoтокова (Златица, Стари и Пловни Бегеј, Тамиш, Брзава, Моравица, Ројга, Вршачки Канал, Караш и Нера) који одводе воду са западних Карпата у Тису и Дунав. Водни режим на овом подручју је карактеристичан по томе што се у зимском и пролетњем периоду јављају вишкови воде које је нужно одвести да би се омогућила нормална пољопривредна производња, док се у периоду јул--септембар по правилу јављају суше које десеткују приносе уколико нема наводњавања.

Уређење вода у Војводини започето је још крајем XVIII в., најпре изградњом насипа за заштиту од поплава, а затим и изградњом система за одводњавање. Интензивни раст насеља, праћен развојем индустрије и пловидбе, учинили су да се концепт целовитог уређења вода наметне као најрационалније решење. Пројектовање, а у мањем обиму и изградња хидросистема, одвијали су се смањеним интензитетом и са застојима све до катастрофалних поплава 1956. Радови на изградњи ХС ДТД, започети 1948, почели су да се изводе у пуном обиму 1957, када је усвојен Идејни пројекат и инвестициони програм, те почела израда главних пројеката и изградња. На свечаности поводом завршетка бране на Тиси (→ Бране) 29. XI 1977, проглашен је завршетак изградње ХС ДТД, иако радови на банатском делу система још нису били окончани. Тек прокопавањем канала ДТД кроз Потпорањску вододелницу 1979. и завршетком деонице канала Бегеј--Тамиш 1981, постигнута је пуна функционалност целог хидросистема.

Функције. Задаци вишенаменског ХС ДТД су: заштита од поплава; одвођење сувишних вода са пољопривредних и других површина (насеља, саобраћајница и др.) у Дунав и Тису; довођење воде из Дунава и Тисе за потребе наводњавања пољопривредних површина; обезбеђење воде за потребе снабдевања индустрије, насеља и рибњака; пријем и евакуација отпадних вода насеља и индустрије; пловидба; обезбеђење проточности каналске мреже у циљу побољшања квалитета воде; пратеће привредне и друге делатности (рибарство, шумарство, туризам, спорт, рекреација).

Основна замисао је да се постојећи природни водотоци делимично регулишу, да се постојећа каналска мрежа реконструише и да се изградњом нове каналске мреже све то повеже у јединствену целину у циљу управљања водним режимом, што се постиже помоћу хидротехничких објеката, као што су уставе и црпне станице. Бачки део ХС ДТД чини мрежа канала која се простире између Дунава на западу и југу и Тисе на истоку, са захватањем воде на узводном делу Дунава, а њеним испуштањем у Тису и на низводном делу Дунава (сл. 1). У периодима вишка воде водозахвати се затварају, водоиспусти отварају и сувишна вода се из канала испушта у Тису и Дунав. У периодима мањка воде, водозахвати се отварају и вода се из Дунава упушта у мрежу канала. Између ових екстремних стања, у експлоатацији се најчешће примењује комбинација описаних поступака. Водозахвати и водоиспусти су гравитациони или у виду црпних станица, при чему црпне станице имају двојну функцију, тј. служе и за захватање и за испуштање вода. У Банату је хидрографија сасвим другачија од оне у Бачкој, па је и основни концепт хидросистема другачији. Заснован је на изградњи магистралног канала који пресеца или прихвата све банатске водотоке од Златице до Караша и обезбеђује оптималну расподелу протока у зависности од истовремене појаве великих вода банатских водотока и њихових реципијената Дунава и Тисе. Пошто се ради о веома великим количинама воде које треба одвести, препумпавање није могуће него се жељени ефекти остварују премештањем ушћа низводно, где су водостаји реципијената нижи. Наиме, сопствене велике воде банатских водотока се по правилу јављују пре поводња на Тиси и Дунаву, и у том периоду све уставе на ушћу су отворене, а са наиласком поводња на Тиси, када су поводњи на банатским водотоцима већ на заласку, најпре се затвара најузводније ушће на Тиси код Падеја, затим Нови Бечеј, па Стајићево, тако да се све воде северног и средњег Баната евакуишу преко Тамиша (сл. 1). У југоисточном Банату, слив реке Брзаве је издвојен из слива Тамиша и скренут на југ прокопавањем магистралног канала ДТД кроз Потпорањску вододелницу и долину Караша (сл. 2), тако да је његово ушће у Дунав код Банатске Паланке, где је максимални ниво воде за неколико метара нижи. На тај начин је потпуно елиминисан утицај успора Дунава. Снабдевање водом банатског дела ХС ДТД обезбеђено је из Тисе, тако што је на Тиси код Новог Бечеја, непосредно низводно од почетка магистралног канала ХС ДТД, изграђена брана (сл. 3 и 4) којом се ниски нивои воде у Тиси успоравају до потребне висине тако да се могу гравитационо упуштати у банатски део хидросистема. У првој половини 70-их година прошлог века изграђен је на доњем Тамишу систем устава Панчево--Опово--Чента у циљу заштите од негативног утицаја успора ХЕ „Ђердап". Овај систем устава омогућава значајно побољшање водног режима у целом Банату. Највећи проблем у изградњи ХС ДТД јавио се код прокопавања магистралног канала кроз Потпорањску вододелницу близу Вршца, где је дубина ископа била већа од 20 м. Дошло је до зарушавања каналског профила и радови су прекинути, што је довело у питање основну концепцију ХС ДТД. Изванредним напорима стручњака и грађевинске оперативе, радови, који су изазвали пажњу светске стручне јавности, успешно су завршени.

Поред бране Тиси код Новог Бечеја, управљање водама ХС ДТД омогућавају и многобројне уставе (сл. 5) и црпне станице, а пролазак бродова обезбеђују бродске преводнице (сл. 6). У овом систему постоји 86 мостова (64 друмских, 21 железнички и 1 пешачки), као и више мостовских прелаза преко устава и преводница.

У Војводини је потенцијално поплавама угрожена површина од око 1,29 милиона хектара. Изградњом ХС ДТД, дужина одбрамбених линија у Бачкој (не рачунајући Дунав и Тису) скраћена је са 156 км на 42 км, а у Банату са 502 км на 446 км, при чему је и дужина трајања одбране од поплаве значајно скраћена (→ Грађевинско уређење водотокова). У одводњавању пољопривредних површина бачки део ХС ДТД прихвата и евакуише воду са 528.000 ха, а банатски део са 548.000 ха. Највећи број улива система за одводњавање је гравитациони, а код оних са пумпањем, време за пумпање је драстично скраћено. ХС ДТД прихвата и евакуише сувишну воду из веома великог броја насеља, индустрије и рибњака, те омогућује наводњавање пољопривредних површина у Бачкој на 210.000 ха и у Банату 300.000 ха. Та могућност се веома мало користи. Поред тога из ХС ДТД снабдева се водом сва индустрија у местима која су на каналима, као и велик број рибњака. Каналска мрежа ХС ДТД се користи и за спортове на води, рекреацију и туризам (сл. 7 и 8).

Дирекција за изградњу Великог канала ДТД основана је 1947. и функционисала је до 1957, када је основана Дирекција за изградњу ХС ДТД. Њој су од јануара 1963. припојене све водне заједнице у Бачкој и Банату, а 1972. формирано је Опште водопривредно предузеће ДТД. Касније су се тој организацији придруживале и сремске водне заједнице, тако да је обухваћена целокупна водопривредна делатност у Војводини. Временом је ова организација мењала називе, а сада се зове Јавно водопривредно предузеће „Воде Војводине", у оквиру које постоји радна јединица која се стара о експлоатацији ХС ДТД. За одржавање хидросистема постоје стандарди, критеријуми и нормативи, а за његово ефикасно функционисање, технички правилници о одржавању водног режима, и то посебно за бачки део, банатски део и за брану на Тиси. У њима су дефинисани поступци у нормалним условима експлоатације, у екстремним водним и сушним периодима, као и у случају хаварија.

Будућност хидросистема. У последње време у свету се нагло повећава интересовање за изградњу малих хидроелектрана на постојећим хидросистемима. Разлог за то је пораст цена енергије и статус повлашћених произвођача енергије из обновљивих извора. Већ су урађене студије и идејни пројекти већег броја малих хидроелектрана на постојећим објектима где постоје водне степенице.

Поред производње енергије, корист од повећане проточности каналске мреже била би побољшање квалитета воде и заштита животне средине. Приходи од производње енергије створили би услове за улагање у изградњу нових црпних станица и реконструкцију каналских деоница.

У завршним годинама изградње ХС ДТД приступило се пројектовању и изградњи регионалних хидросистема за снабдевање водом на подручју Бачке и Баната. Они су, може се рећи, продужена рука ХС ДТД, јер узимају воду из његове каналске мреже (или из Тисе успорене браном код Новог Бечеја) и доводе је до корисника. То су у Бачкој: ХС „Северна Бачка" са подсистемима „Тиса--Палић", „Плазовић", „Кула -- Мали Иђош" и „Ором--Чик--Криваја", а у Банату: „Нови Кнежевац", „Кикинда--Мокрин", „Нова Црња -- Житиште" и „Надела". Већина ових подсистема није до краја изграђена и предстоје радови на њиховом завршетку.

Може се констатовати да је ХС ДТД у потпуности остварио пројектом постављене циљеве у одбрани од поплава, одводњавању пољопривредних површина, као и снабдевању водом насеља, индустрије и рибњака. Његова изградња се већ вишеструко исплатила. Није остварена пројектом предвиђена функција у наводњавању пољопривредних површина, а и пловидбени промет је мањи од очекиваног. Разлози за то нису техничке природе и треба очекивати да ће се у будућности стање побољшати. Очекује се и почетак коришћења хидроенергетског потенцијала, што би повећало проточност каналске мреже и имало благотворан утицај на заштиту животне средине.

Б. Ликић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Плавшић, Значај Великог канала Дунав--Тиса--Дунав, Бг 1947; Б. Букуров, „Велики канал Дунав--Тиса--Дунав", ГСГД, 1949; Н. Петровић, „Изградња канала Дунав--Тиса у XVIII веку", ЗМСДН, 1966, 43; Д. Милованов и др., Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, Н. Сад 1972; Б. Ликић, Место и улога вишенаменских регионалних хидросистема у заштити од поплава (на примеру хидросистема Дунав--Тиса--Дунав), Н. Сад 1995; Хидраулика сложених хидротехничких система -- на примеру хидросистема Дунав--Тиса--Дунав, Н. Сад 2002; Хидроенергетски потенцијал хидросистема Дунав--Тиса--Дунав и пратећи ефекти његовог коришћења, Н. Сад 2012.