ДЕПУТАЦИЈА

ДЕПУТАЦИЈА (лат. deputare: одрезати, одсећи), изасланство, посланство, посланици, делегација -- скуп људи који је изабран и упућен, у име неког органа, организације или другог колективитета, да пренесе у њихово име поруку, закључак, молбу или захтев, односно да обави одређени правни или неки други посао. Д. се састоји од депутата. Израз депутат има два значења. Једно значење има у виду именованог или изабраног представника, посланика, делегата у д., а друго означава део наднице, плате, принадлежности који се добија у натури (као што је становање, исхрана), осим примања у новцу.

Активношћу д. покретани су важни послови у међународним оквирима важним за политички живот српског народа. Борећи се за своја права, Срби су у XIX в. упућивали више д. у друге земље. Устаничка Србија је 28. VIII 1804. одредила депутате и дала им пуномоћја за одлазак у Петроград, престоницу Русије. Д. су сачињавали: прота Матеја Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић, а доцније им се у Русији придружио Божа Грујовић (Теодор Филиповић), професор историје права Универзитета у Харкову (данашња Украјина). У Петроград су стигли 7. XI 1804. У молби је д. истакла да се Срби не намеравају потчинити турској власти. Тражили су од Русије новац, оружје, официре и једног конзула за Србију који би јемчио мир између Срба и Турака. Депутати су од Русије, за личне трошкове, добили по три стотине дуката, обећање да ће устаници за ратне потребе добити три хиљаде дуката и да ће руском посланику у Цариграду послати депешу да предложи Порти да се Србима обезбеди легална управа и заштита султана. Почетком 1805. у тадашњу Србију вратили су се прота Матеја Ненадовић, Јован Протић и Божидар Грујовић. Петар Новаковић Чардаклија остао је у главном граду Молдавије Јашију као веза између устаника и руског конзула Балкунова.

Кнез Милош Обреновић је у лето 1838. послао у Цариград уставну д. да заједно са Портиним представницима изради нови устав за Србију. Претходни покушај познатих правника Јована Хаџића и Василија Лазаревића у сарадњи са кнежевим секретаром Јаковом Живановићем да израде текст устава није успео због тога што кнез Милош није пристао да се образује савет чији чланови се бирају доживотно и које он није могао сменити. Д. су чинили Јаков Живановић, Јованча Спасић и Аврам Петронијевић (представник уставобранитеља). Слању уставне д. претходила је суспензија Сретењског устава (1835). Кнез је био принуђен да на интервенцију Русије и Турске (на основу Једренског уговора и Хатишерифа из 1830. имале су право да се мешају у унутрашњу политику Кнежевине Србије) суспендује Сретењски устав. Надлежан за израду новог устава Србије био је Решид паша, министар иностраних послова Османског царства. Израда устава била је сложена јер се чланови депутације нису слагали. Порта је прихватила решења противника кнеза Милоша са којим се сагласила и Русија. Порта је у децембру 1838. послала кнезу Милошу на извршење текст новог устава у облику хатишерифа. Устав је 25. II 1839. прочитан на Калемегдану у присуству београдског паше. Самим тим што је кнез Милош тражио од турске владе израду новог устава, он је Србију враћао под њену контролу. Милош је нови устав назвао „турским" јер је био наметнут.

Срби из Војводине упутили су прву д. цару Фердинанду после одржане Мајске скупштине 1848. у Сремским Карловцима, на којој су учествовали српски депутати из Аустрије, Угарске и Кнежевине Србије. Скупштина је митрополита Јосифа Рајачића прогласила за патријарха, установила Српску Војводину (Срем, Бачка, Банат и Барања) и изабрала њене органе. Са циљем да се одлуке Мајске скупштине признају, патријарх Рајачић је на челу српске д. примљен од цара 19. VI 1848. у Инсбруку (где се цар био склонио од бечких револуционара). Цар је одбио захтеве српске д. Истакао је да не може одобрити одлуке незаконите скупштине коју су Срби из Војводине одржали заједно са странцима. Своје захтеве Срби из Војводине могу упућивати мађарском Сабору и мађарској Влади. Крајем 1848. догодиле су се промене у Монархији. Измењен је састав Владе, цар Фердинанд је абдицирао у корист свог синовца Франца Јозефа, а промењен је и однос према Мађарима. Измењене околности охрабриле су Србе из Војводине да наставе борбу за признање одлука Мајске скупштине. У октобру 1848. одређена је друга д. коју су чинили Јаков Живановић, Јован Пасковић и њихови заступници Константин Богдановић и Јован Шупљикац. Д. се на основу одлуке Главног одбора од 1. новембра као њен председник придружио и Ђорђе Стратимировић. Патријарх Рајачић је д. дао пуномоћ за учешће у раду у Сабору у Кромјерижу 1848. Уставотворна скупштина је заседала од 15. новембра у Кромјерижу ради разматрања уставног нацрта којим није била обухваћена српска Војводина. Српски депутати су се надали повољном исходу. Аустријска Влада је Србима из Војводине обећала „народну администрацију" када се оконча рат и успостави ново уређење. Манифестом цара Франца Јозефа 15. XII 1848. успостављено је достојанство патријарха и војводе, али територија Српске Војводине и њена већ образована организација власти нису потврђене. Посебна српска управна и политичка област Војводство Србија и Тамишки Банат (Бачка, Банат и Срем, без јужних крајева уз Дунав, Саву и Тису, који су остали у саставу Војне крајине) формирана је Царским патентом 18. XI 1849. и непосредно потчињена аустријској влади. Цар је укинуо Војводство 27. XII 1860. Срем је припојен Хрватској и Славонији, а Бачка и Банат Угарској.

Д. могу постојати у политичким мисијама, бити у непрекидном заседању или представљати изасланство изборних тела -- нпр. парламента, синдиката, збора грађана, организације или неког региона, града, покрајине, државе, с овлашћењем да обаве одређену мисију код министра владе, шефа државе, у Парламентарној скупштини Савета Европе итд. Парламентарне д. формирају се од групе посланика или појединих политичких странака, а синдикалне се образују од представника радника.

ЛИТЕРАТУРА: П. М. Ненадовић, Мемоари, Н. Сад 1968; О. Пређа, „О почецима рада уставне депутације у Цариграду 1838", ИЧ, 1974, 21; Историја српског народа, I/5, Бг 1981; Љ. Кркљуш, „Покушаји да се добије признање одлука Мајске скупштине ‒ рад српске депутације 1848. и 1849. године", ЗРПФНС, 1997, 1‒3; П. Јоановић, Историја најважнијих догађаја у Србији: од год. 1459. до 19/20. септембра 1813, Бг 2004.

И. Бабић