ДАВИД, Филип

ДАВИД, Филип, књижевник (Крагујевац, 4. VII 1940). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и светску књижевност (1963), као и на Академији за позориште, филм, радио и ТВ на Групи за драматургију (1965). Био је дугогодишњи уредник Драмског програма ТВ Београд са које је одстрањен 1992. због учешћа у организовању Независног синдиката. Један је од оснивача „Независних писаца", удружења основаног 1989. у Сарајеву, које је окупљало афирмисане писце из свих делова СФРЈ, и оснивач удружења независних интелектуалаца „Београдски круг" (1990), „Форума писаца" (1999) и члан међународне књижевне асоцијације „Група 99", основане на Међународном сајму књига у Франкфурту. После 1990. и распада СФРЈ писао је ангажоване, антиратне текстове. Они су емитовани на француском радију (РФИ) и објављивани у Нашој борби (Београд), Ферал трибјуну (Хрватска) и другим новинама и часописима у земљи и иностранству. Написао је неколико ТВ драма, а као драматург, сценариста или косценариста радио на филмовима, награђиваним у земљи и иностранству: Окупација у 26 слика, Пад Италије, Ко то тамо пева, Буре барута, Посебан третман, Павиљон 6, Сан зимске ноћи, Оптимисти, Кад сване дан. У прозним делима Д. негује жанр „чисте фантастике", језички уобличавајући паралелну стварност, слике подсвести, ониричке пределе и руб оностраности, а такође истражује и феномене окултности, демонизма, мистике и двојништва, настојећи да рекреира првотну димензију нарације и архетипску чар приповедања, притом обраћајући пуну пажњу на његову неодгонетљиву зачудност. Поверење у причу и причање, у њену антрополошку утемељеност, у доследном инсистирању на езотерији, за Д. је важно исто онолико колико и смисао онога што се у причи прича. И његови романи написани су у истом, фантастичком и новелистичком кључу. Ходочасници неба и земље (Бг 1995) су зборник прича са сталном променом хронотопа и приповедача, а Сан о љубави и смрти (Бг 2007) чине две приповести (Кратак роман о љубави и Кратак роман о умирању) посвећене патњи и мржњи, стањима индукованим радом ћудљиве и зле историје у којој је љубав једина утеха и једини могући облик избављења. Најзначајнији роман Д. Кућа сећања и заборава (Бг 2014) бави се најтрауматичнијим питањима минулог века, ратним ужасима, холокаустом, губитком идентитета, односом према тегобним садржајима са којима се суочава сваки појединац, немоћан пред злом, а на првом месту односом сећања и заборава. Исприповедан на фрагментаран начин, из више исказних позиција, тај историјско-психолошко-медитативни роман прати судбину Алберта Вајса који је у II светском рату остао без родитеља и брата. Извесно време по страдању породице провео је у кући фолксдојчера који га називају Ханс и нуде му да замени њиховог несталог сина и тако се спасе од сигурне смрти. Алберт тада бежи и некако ипак преживљава. Деценијама потом у Њујорку, случајно, ноћу, наилази на „Кућу сећања и заборава", у којој се чува општа меморија света, где прати филм страдања родитеља и брата и доживљава просветљење, праћен егзистенцијалном дилемом избора измећу сећања и заборава -- остати у памћењу и трпети бол или све заборавити, али тиме изгубити и себе. Књиге Д. превођене су на више језика, а приповеткама је заступљен у многим антологијама. За књижевни рад добио је Награду Младости, „Милан Ракић", „Бранко Ћопић", „БИГЗ-ову награду", „Просветину награду за најбољу књигу године", „Андрићеву награду", Нинову награду за роман године и др.

ДЕЛА: приповетке: Бунар у тамној шуми, Бг 1964; Записи о стварном и нестварном, Бг 1969; есеји: Фрагменти из мрачних времена, Бг 1994; Јесмо ли чудовишта, Сар. 1997; и М. Ковач, Књига писама 1992--1995, Сплит 1998; Светови у хаосу, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, Александријски синдром 2, Бг 1994; П. Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Бг 1998; С. Игњатовић, Проза промене, Бг 2012.

М. Пантић